Драган Радовић
Драган Радовић, економиста, говори о размерама крађе у Србији. Човек, којег су сами Обреновчани ангажовали на разоткривању пљачке након поплаве. По мишљењу слушалаца изузетна емисија, јер, поред свега оног што се чини да се Србија разбије, овај човек указује и на путеве оздрављења државе. Предлаже начине опоравка и послове који би нас у кратко време издигли не само из немаштине, већ бисмо постали и на светском тржишту достојни конкуренти.
Послушајте, вреди!
Након њега, гост у студију је професор на Пољопривредном факултету у Приштини, Александар Ђикић, који говори о издају Косова и најновијој превари са додељивањем позивног броја.
Овце и вукови
(Слика са интернета)
Што више посматрам овај свет и чуда у њему то више верујем да су бајке могуће као и дешавања у њима, ма колико чудновата била.
Могуће је да се рађају деца која не расту попут других – из дана у дан, већ из сата у сат. Могуће је, јер та деца постоје. То су српска деца. Нема народа који је више прогањан, мучен и убијан. А опет, слава Богу, ми се и даље држимо, док је наших непријатеља све мање. У Немачкој је све мање Немаца, у Енглеској све мање Енглеза. Подигао је Господ српско племе да буде попут жита; велика је то милост Божија и ми морамо на томе бити благодарни. Благодарни и у добру и у злу. И верни. Јер нас је подигао да светлимо и веру православну сведочимо свету. И нека се нико не усуди да каже како је Бог у Кога верујемо Бог рата. Наш је Бог Бог мира. Али и Правде. Мир, у којем је злоба на власти, није мир, већ рат.
Ми, данас, тешко да можемо препознати праве вредности. А наши преци су итекако умели то да препознају, јер нам је од њих остало у аманет: „Господе, не дозволи да слуга твој умре у кревету!“ Шта то значи? Да Господ не дозволи да умремо узалуд. Не морамо сви умрети у боју, али да нас срп не затекне у коровању.
Ми смо Божије класје, које, у зависности од године, некад доноси семе од тридесет, некад од шездесет, некад од сто (Мт 13,8 ).
Кад је плодна година? Онда кад се са њиве убиру најбољи – хероји. Они, које памтимо и на чијем херојству узрастамо.
Година од тридесет је после ње. Тад, будући да најбољих међу нама нема - јер изгину наше слободе ради - власти се дочепају они лошији, који су се сакрили од рата или побегли. И тада наступи безбожни мир. Јер ти закржљали се лако продају - цена им је ниска. Преко њих нама владају туђини. Тај мир не може да траје дуго, а неправда над народом подиже у њему нов дух и почињу да се рађају нове генерације, које, услед поста, расту брже од све остале овоземаљске деце. И та нова генерација већ почиње да рађа плод од шездесет, а њихова деца поново урод од сто.
Како ово објаснити? Онако како је објаснио Свети Владика Николај: „Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ни једно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова.“
Такав смо народ и таква нам је мисија.
А Богу хвала и слава у свему и за све.
Амин.
Ко је Херој 1914.
Година 1914, агресија Аустроугарске на Србију. Ко је обични српски војник, сељак, у првој години Првог светског рата? Шта једе, где спава, чиме је наоружан?
Колико дневно маршира, каква му је комора, а каква артиљерија која га подржава? Шта тог војника, сељака, чека у завијалиштима и болницама? Какав је однос државе и официра према њему, а какав он има однос према њима? Како се бори у биткама на Церу, Дрини и Колубари? И, како је тај обични српски војник, сељак - најслабије опремљени борац у Првом светском рату - успео да однесе највеће победе 1914?
Екипа: Аутор Филип Шварм, редитељ Никола Лукић, директор фотографије Игор Шунтер, монтажа Миодраг Цвјетковић, композитор Александар Седлар, дизајн звука Александар Јаћић, сценограф Ненад Ждеро, костим Алмира Дураковић и у, улози војника, Мирко Рудић.
Батина је из Раја
- Види, пријатељу, да ти ја нешто искрено кажем, а ти немој да ми замериш! – рекао је једном приликом прота нововернику. – Боље ти је да не славиш Славу уопште, него да је славиш како јој не приличи. Веруј ми - боље је! Зашто да, славећи је како не треба, губиш душу и ти и твоја породица, па у то још да увучеш и мене? Немој! Нас двојица ћемо и даље наставити да будемо добри као и до сада; то ништа неће променити. А ти кад будеш одлучио да славиш Славу како јој приличи, ти ме позови и ја ћу радосног срца доћи у вашу кућу.
Наш прота има обичај да нам понекад исприча са чиме се све он среће у сусрету са Србима, и заиста смо се осведочили да му није уопште лако. Ево, за ову прилику, предочићу још два случаја.
Звони телефон код свештеника.
- Попе, ми треба да дајемо четрдесетодневни помен мајци, али бих ја хтео да ми то одложимо за време кад буде боља финансијска ситуација - прича човек с друге стране.
- Знате, то се не може одложити - одговара прота. - А и уопште Вам није потребно много: само жито и вино, мени не морате ништа дати. Погачу купите.
- Али нема ни жито ко да скува! Знате, моја жена је прехлађена - наставља човек с причом.
- Скувајте Ви! - додаје прота сасвим озбиљно. - Не видим проблем...
- Ја!? Па ја у животу нисам ни јаје испекао, а не да кувам жито...
Гради се храм, скупља се материјал, новчана помоћ и долази човек са понудом: ако је за изградњу Православног храма, он, као успешан предузетник у Хрватској, жели да помогне. Даје сву грађу по јефтинијој цени, како би то ишло за подушје његовом оцу. Он је Хрват и католик, а његов отац је био – православни Србин. Да се врати Православљу нема ни говора. Посао иде одлично, ситуиран, вечера пребогата...
Али премда ово писаније започех причом о поимању вере неких одраслих Срба, за крај ћу испричати причу о чудесној вери Српчета, али онако како је она изашла из уста још једног одраслог, који каже:
„Ја се нисам женио и немам деце. Мој рођени брат има ћерку и ту братаницу волим као да је моје рођено дете. Нема шта не бих учинио за њу!
Једне године за Славу окупимо се ми, а ја волим и да попијем и да ланем. И то баш гадно, чак толико да се дрзнем, више и не примећујући (навика ли је?), у све што је свето. И те године, чим се дохватих флаше, крене из мене да сукља ватра и дим. А крај мене је на Слави седела моја мала братаница и, у тренутку кад почех да псујем светињу, то моје дете љутито скочи са столице, стаде пред мене и са свом одважношћу подиже своју малу ручицу (хтела је да ме ошамари, но није) и замахну њоме, претећи ми и говорећи: „Чико, не псуј! Ово је Божије!“ Мислим да никад у животу нисам осетио већи срам и постиђеност. Истог часа сам се отрезнио и од тог дана више и не пијем и не псујем.“
Праведни гнев Божији исказан кроз уста детета као батина враћа заблуделу овцу у тор. Ово је само један пример, али има их још и умножавају се са часовима веронауке. Све више је деце која своје родитеље, баке, деке и рођаке доводе као покајнике у храм.
За блог и причољупце забележила причалица.
Ћутиш, Србине
слика са интернета
Кад год је у свету покренут неки рат, још као дете сам разумела: гореће Србија! И нема генерације Српства да неки рат није превалила преко својих плећа. Али што је притисак био јачи, то је моја вера у Православље расла. Знала сам – то је сметња. Скоро су нам то и коначно обелоданили гласно! Православље је огромна сметња Новом светском поретку. Ако је - јер то значи да оно штити сав разуман свет и добро у њему. Зато размишљајте о следећем:
Руси су кренули да бране Сирију. И то је ради добра Србије, ради подршке тамошњем државном руководству против тероризма и ради заустављања пројектоване миграције. Наша власт, која силно жели да нас увуче у НАТО, правда то тиме да ћемо бити заштићени, али на питање: „Од кога?“ немају одговор. Најпосле кажу: „Од тероризма.“ А од тероризма се најбоље брани кад се увезе пола милиона миграната. Народ је глуп, политичари мудри. Међу тим мигрантима, који слободно шетају, а који су ових дана стигли у Аустрију, ухапшени су трговци људима. Да ли је иком у Србији пало на памет да прочешља тај пристигли народ, иначе махом рођен 1. јануара (што новинар Милан Миленковић рече на „мајке ми миле“), и да пробере потребите од туђе војске? Позивање на српско гостопримство, а притом поделити несрећним људима шампон - да чекају кишу ваљда како би се окупали - јесте вређање здраве памети и наше и њихове. И то као да није довољно, већ нас министар назива фашистима! Шта у том контексту рећи за земље око нас и њихове народе који дижу зидове спрам Србије? Размислите!
Оно што нисмо разумели у своје време јесте да се у Републици Српској Крајини бранила Србија. Српски народ, ма и био у мањини, могао је, због простора и тамишњих услова, да се носи са бројним непријатељима. Али их је издао Београд. Он је затворио и очи и уши за њих, такође и капије. (Колико је различито понашање према њима и према овим странцима, којима чак нуде и место за становање. Исти су били на власти и тад и сад.) Из тога једино добро које је произашло јесте да је побољшана крвна слика Србије, која је сама била пред умирањем. Непријатељ је тај који нам прави Велику Србију. Вреди размишљања!
Елем, ових дана је велики притисак на нашу Цркву да аминује католичко проглашење Алојзија Степинца за светитеља. Да се зна: од тренутка кад је католичка црква отпала од Православља, ми са њиховим светитељима немамо ништа. Да ли ће они њега прогласити или не, њихова је ствар и срамота. Али не! Они желе да у то увуку и нас. Зашто им је то потребно? У признању Алојзија Степинца крије се намера да се и НДХ призна за легитимну државу и тиме Хрвати перу са себе све своје грехе. Размислите и о томе!
Италијанска фирма која стоји иза пројекта бране Равни забезекнула се кад је чула да ће бити потомљен споменик културе стар седамсто година. Али тај споменик неће бити само потопљен. Потапана су и друга места, али никад се није рушило! Овде желе да тотално сруше Ваљевску Грачаницу! Дакле, Италијани немају тај план. По чијем и каквом плану се ово врши? Сем тога, ту је потом угрожен и манастир Пустиња, који је на кречњачком подручју. Све ово измениће комплетну климу и уништиће пијаћу воду у том региону. А тај план је означен као тајни пројекат још одавно. Можда јер је Ваљево познато по томе да се у време Васкрса ту причести 18.000 људи у току прве недеље поста? И што су католици већ били почели да купују земљу, па се томе стало било на пут. Размислите!
Почела је школска година. Родитељи, обратите пажњу на градиво које вам деца уче! Избацују из књига Светог Саву, Његоша, Дучића, Змаја, епске песме, а Србе приказују окупаторима на Косову. Уместо тога, нуди вам се нова култура сексуалних изопачености и ријалитија. Оно што је спорно јесте што се ових дана, као алва да се дели, у огромном броју потписује петиција против ријалитија, што показује да је жива Србија и да рејтинг гледаности уопште не може бити такав да нам се то сервира на наше задовољство. То само показује да је рејтинг роба која има своју цену и да се роба намеће, а не да је гледана, нити ваљана.
Обавештени смо да ће ових дана на граници између Србије и Хрватске бити смештено хиљаде миграната. Тачно између Срба! Решили Хрвати да их испомогну. Баш у Товарнику и то на земљи која припада Српској (не католичкој) Цркви, тик поред српског гробља. За то време у Хрватској нема посла за Србе православне, сем ако пређу у католичанство или суботаре. У Осијечкој жупанији постоји само једно место где могу да се запосле Срби. Само једно! Они су народ са само једним проблемом по свој прилици –Србима. А док на форумима трубе како је ћирилица хрватско писмо, овамо је укидају. То је сад мало теже за разумети, али није немогуће. Све има своје корене, зар не?
Србија, која обилује плодном земљом, зарасла је у коров и има на хиљаде кухиња за гладне, док крај њих ничу салони за продужавање младости и лепоте. То је српска срамота и грех пред Богом!
Овде није крај, али све друго о чему би се дало размишљати може да стане у следећем податку: по последњем бројању Срба је у Србији 62%. Подељени и издељени има нас још и мање. О томе размишљајте и сами и са другима.
И не ћутимо више!
Помозимо Јелени
Јелена Стојановић
Делиградска 13, 26 300 Вршац
тел: 064/958-53-51, 013/282-5-206
e-mail: jelenaz.stojanovic@gmail.com
Поштовани,
Обраћам Вам се са молбом да ми помогнете!
Пре шест година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18. 04. 2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата ( C6-C7 ), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.
Рођена сам у Вршцу, 23. 06. 1985. године. Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.
Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница. Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду ( Флорида ), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што би на месечном нивоу значило око 6 000 долара, а да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати месецима. Већ сам резервисала термин у овом рехабилитационом центру за 20. октобар, али с обзиром на то да сам незапослена, да ме издржавају родитељи, отац пензионер и мајка домаћица и да потичем из бројне породице ( имам два брата и две сестре ), нисам у могућности да се сама финансирам, нити да то преузме моја породица, тако да Вам се овим путем обраћам са молбом за помоћ, ако сте и колико сте у могићности да ми помогнете. У сваком случају бићу Вам бескрајно захвална!
Прилажем Вам документацију која ће Вам приближити историју мојих болничких дана и која ће Вам посведочити о свим последицама које ми је донела саобраћајна несрећа. Такође, можете контактирати Project walk u Orlandu: Liza Riedel , tel: 407- 571- 9974; fax: 407- 571- 9979; e-mail: liza@projectwalkorlando.org; 330 Harbour Isle Way, #1090, Longwood, FL 32750, како бисте се обавестили о веродостојности мог одласка тамо, а више о самом рехабилитационом центру можете сазнати на www.projectwalkorlando.org.
Ако сте у могућности да ми помогнете, то можете учинити уплатом на следећe жиро рачунe:
Динарски жиро рачун:
BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25
Жиро рачун за уплате из иностранства:
BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA
INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD
BCITUS33
Banca Intesa spa
1 William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA
Хвала Вам на времену које сте издвојили за мене и унапред хвала ако сте вољни да ми помогнете!
У Вршцу, 5. 08.2014.
Јелена Стојановић
Претерано усрдна парохијанка
Код духовника је дошла жена, сва у сузама. У рукама је стезала марамицу и за време разговора нервозно ју је час гужвала, час окрећући главу брисала њом очи, час ју је крила у рукав на хаљини. Духовник је упита:
„Вероватно Вас је задесила нека невоља?“
Жена одговори:
„Горе не може бити: умро је мој духовни отац, јеромонах Инокентије.“
Духовник се запањио:
„Јуче сам га видео. Није ваљда изненада умро прошле ноћи.“
Жена одговори:
„Не, он је жив, али жели да буде мртав за мене. Приликом последњег сусрета је рекао: „Матрона, сматрај да сам умро. Тражи другог наставника, а мене заборави, као да не постојим на свету.““
Духовник се замислио:
„Схватам Ваше стање, али немојте да се секирате. Хајде да мирно размислимо како се ситуација може поправити.“
Жена рече:
„Трудила сам се да га у свему слушам и трудила сам се из све снаге да му нечим послужим. Откривала сам пред њим своју душу. Иако сам била заузета на послу и код куће у домаћинству буквално сам крала време да сваког дана дођем код њега и разговарам с њим. Прво је био пажљив према мени, али сам касније осетила да се све више удаљава од мене. Могуће је да му је неко нешто напричао о мени, да ме је неко оклеветао - не могу да схватим шта је у питању. Исповедала сам му детаљно до ситница све моје грехове, као да сам цедила и сушила сву своју душу у таквој исповести. И одједном је почео да гледа на мене равнодушно и хладно, да ме дочекује тако званично, као да први пут види непознатог човека. На крају је рекао да тражим другог духовника и да га више не узнемиравам. Назвала сам га телефоном, али ми је он одговорио да је све већ речено. А кад сам га назвала други пут ћутке је спустио слушалицу. Не схватам шта се десило...“
Духовник упита:
„Да није Ваша оцена онога што се десило претерано емотивна?“
Жена одговори:
„А како могу да будем равнодушна кад сам одједном остала потпуно сироче? У детињству сам читала бајку „Мали принц“, тамо се сирота лисичица жалила да су је припитомили и она сад више не може да живи без принца. Ја сам такође припитомљена и онда истерана, али не као лисица, већ као куче.“
Духовник упита:
„А зашто сте дошли код мене?“
Жена одговори:
„Још пре, једном је у разговору, поменувши Ваше име, рекао: „Можда ћеш једном отићи код овог свештеника и упитати га за свој духовни живот.“ Али нисам схватала зашто је то потребно: па ја имам свог наставника. Више од тога, сматрала сам да ћу га, тражећи савет од другог, изневерити.“
Духовник упита:
„Реците ми, шта мислите на који начин могу да Вам помогнем?“
Жена одговори:
„Замолите мог наставника да ме поново прими.“
Духовник се зачуди:
„Шта треба да му кажем: „Саслушавши Вашу духовну кћи, дошао сам до закључка да сте поступили неправилно и непромишљено. Не оценивши њене духовне квалитете и тежњу ка спасењу неправично сте је одбацили. Негодујем због Вашег поступка. Ваш сабрат тај и тај?“ Је ли тако?“
Жена одговори:
„Ако му кажете или напишете то он ће се наљутити још више иако ми се чини да су Ваше речи тачне.“
Духовник рече:
„Сами видите да ништа добро неће испасти ако почнемо од прекора и разобличавања за неправичност. Хајде да урадимо нешто супротно овоме: замислимо да је он у праву, а да Ви нисте у праву и размотримо насталу ситуацију с те тачке гледишта како бисмо покушали да је поправимо.“
Жена узвикну:
„Ако се ради само о томе, спремна сам да примим на себе било какву измишљотину и да признам да сам крива за грехове које нисам чинила само да се успостави мир!“
Духовник објасни:
„Говорим о томе да прво треба да се разаберемо да ли сте се исправно односили према свом духовном оцу. Ако се испостави да сте грешили онда кривите себе, само искрено, а не формално.“
Жена уздахну:
„Спремна сам да принесем покајање, иако не знам због чега. Он ме чак ни на праг не пушта и не жели да ме саслуша.“
Свештеник одговори:
„У Патерику је описан следећи случај: посвађала су се двојица монаха и кад је један, који је сматрао да је увређен, решио да оде код онога ко га је увредио, овај му није отворио врата. Старац, којем се увређени монах обратио, рече: „Ти си ишао код њега с гордом помишљу кривећи свог брата и правдајући себе. А ти прво окриви себе у души и оправдај свог брата и видећеш да ће се он према теби односити другачије.“ Овај поступи по савету и чим је стигао до келије брата овај му изађе у сусрет и загрли га с љубављу. Тако и ви: окривите себе и верујте да је Ваш наставник правично поступио с Вама да би Вас исправио.“
Жена уздахну:
„Била сам му одана свим срцем и волела сам га као што никога нисам волела.“
Духовник упита:
„Зар се не крије у томе прва неправилност? Свим срцем треба волети само Бога, а духовни отац је само спроводник до Бога. А ви сте путовођу ка Христу ставили на место Христа и тако сте од самог почетка изврнули свој духовни живот. Да је ова неправилност била једина у вашем односу према духовном оцу и она би заслужила оно што сте сад добили. Оваква љубав која се граничи с обожавањем може да задовољи само гордо и ташто срце; а за онога ко тежи ка спасењу она ће постати оптерећење и узрок све веће раздражљивости. Духовни отац одговара за душу своје деце, а овде он сам постаје предмет тајног идолопоклонства. Овакву Вашу прекомерну љубав он је правилно схватио као саблазан и решио је да Вас избави од те саблазни да се због ње не бисте лишили Бога и вечног живота. Ви кажете: „Никога у животу нисам волела као њега.“ А љубав према духовном оцу је потпуно посебно осећање које се не сме поредити с емотивним стањима. То је захвалност због радости коју душа добија од Христа по молитвама духовног оца. Ово осећање је спокојно и мирно. Али реците по савести сами себи: да ли Христос присуствује у Вашим сусретима с наставником или Га је наставник заклонио собом?“
Жена одговори:
„Мислила сам да је љубав према духовном оцу љубав према Богу.“
Духовник упита:
„Замислите да млада каже младожењи: „Моја љубав према теби и твом слузи је иста.“ Да ли се слажете да је то Ваша прва грешка?“
Жена климну главом:
„Можда просто нисам размишљала о оваквом питању. Али претпоставимо да сам учинила грешку, зар се она није могла исправити на други начин?“
Духовник примети:
„Сами сте говорили да је Ваш духовник почео да се опходи према Вама хладније и званичније. Међутим, ово средство није помогло и он је био принуђен да ради Вашег спасења примени „хируршку операцију“.“
Жена упита:
„Зар је моја кривица само то што волим свог духовника? А зар може бити другачије?“
Духовник одговори:
„Кад би Вам Ваша кћи признала да воли свог учитеља највише на свету, Ви бисте закључили да то није љубав, већ заљубљеност и строго бисте је изгрдили. Рекли бисте да је њен посао да пажљиво слуша предавања и ради домаће задатке, а учитеља треба поштовати и слушати, иначе се због емоција могу заборавити саме лекције.“
Затим је додао:
„Чуо сам од Вас да сте навикли да идете код свог духовног оца сваког дана. Каква је била потреба за тим?“
Жена објасни:
„Хтела сам да сав мој живот протиче пред његовим очима, хтела сам да за сваку ствар добијем благослов.“
Духовник рече:
„Духовник треба да решава главна питања у човековом духовном животу. За то је сасвим довољно да се човек види са својим духовним оцем и да с њим разговара једно-два пута месечно. Видим да сте Ви сами стварали проблеме, смишљали које питање да му поставите, а у ствари сте имали једну жељу - да боравите у његовом присуству, да уђете у његову душу, да га сваког дана подсетите на себе. Бити близу духовника значи слушати његове савете, молити се за њега, а не гледати његово лице и секирати се због тога како се он осећа.“
Жена се није сложила:
„Знам да он у животу има много тешкоћа и хтела сам да олакшам ове тешкоће и да му послужим како могу. Да је само рекао била сам спремна да идем пешке у други град ноћу по лек за њега, али он није ценио моју оданост, иако тешко да ће у некоме наћи срце као што је моје.“
Духовник примети:
„За своје услуге захтевали сте превелику плату.“
Жена се поново није сложила:
„Никакву плату нисам тражила, већ сам сама била спремна да му дам све што имам.“
Духовник јој објасни своје речи:
„Нисте помислили да му узалуд одузимате снагу и време, а свештеник време треба да поклања молитви за паству, укључујући и Вас. Свештеничка служба само са стране изгледа лака, а у ствари је веома тешка и захтева напор и снагу. А Ви сте, не дајући му да одахне, одузимали снагу, макар тиме што сте захтевали да Вас слуша. Зато сте према духовном оцу били расипница његовог времена, односно крали сте туђе имање које Вам не припада. Судим по себи. Свештеник бива захвалан у души људима који ограничавају сусрет с њим малим бројем речи. Он мисли: „Како је то племенит човек! Он схвата како ми је време потребно и драгоцено.“ А кад се нека посетитељка задржава свештеник и нехотице у души осећа раздражљивост која са временом све више расте и мисли: „Каква неваспитаност! Дошла је као код свог комшије и брбља као са сплеткашицом на улици.“ Зато су се Ваше услуге у ствари претвориле у експлоатацију духовног оца иако сте мислили да је њему подједнако драго да Вас слуша као Вама да разговарате с њим. О чему сте разговарали са својим наставником?“
Жена одговори:
„Често сањам снове најразноврснијег садржаја. Понекад човек усни нешто што ни на јави не може да измисли. Неке снове сматрам за предсказање, указивање, шта треба да радим, али не могу сама да их дешифрујем. Не могу да се смирим док их не испричам духовном оцу.“
Духовник упита:
„А шта Вам је он говорио у сличним приликама?“
Жена одговори:
„Он је говорио да на снове не треба обраћати пажњу, да он такође често сања, али кад је јако уморан ујутру се ничега не сећа. Међутим, додао је да постоје неки посебни снови који упозоравају човека, само што су они крајње ретки. Зато ми је дао три савета: да се трудим да не памтим снове; да се кајем за грехове, пошто су тешки снови често последица грехова (као тешког стања душе које се ноћу оваплоћује у угњетавајуће слике и образе); да се молим за људе које сам сањала. Отприлике тако ми је одговарао, али ипак мислим: ако се бар некад догађају снови предсказања све снове треба причати духовнику да се не би пропустио овакав сан ако се усни.“
Духовник упита:
„Ако сте већ добили одговор да на снове не треба обраћати пажњу и ниједан Ваш сан наставник није сматрао за предсказање зашто га стално питате једно исто?“
Жена одговори:
„Кад сан детаљно испричам духовном оцу у мојој души наступа мир, рађа се сигурност у то да се мени и мојим најрођенијима неће догодити ништа лоше. Чак кад наставник говори да то не треба спомињати ја га молим да ме саслуша иначе ће ме мучити сумње и бојазни.“
Духовник рече:
„Ево, нашли смо још једну грешку: Ви идете код духовног оца као код гатаре или астролога и он треба да Вам одговара шта значи јагње које сте сањали или покојна тетка која је нешто радила код Вас у кухињи. У старо време је постојала књига која се звала „Сановник. Календар Брјуса“ у којој су била скупљена тумачења стотина различитих снова. Црква није одобравала ову књигу, а окултисти су је насупрот томе, сматрали неким небеским даром. Ваш духовни отац је да би Вас умирио слушао различите којештарије које сте ноћу сањали, а Ви сте добијајући од њега један исти савет - да не верујете сновима, терали своје. Ако Вам речи Вашег наставника ништа не откривају, шта могу да открију снови? За савременог човека они су постали замка: он верује сенкама и аветима. Чини ми се да у овом случају Вама руководе три осећања. Као прво то је интересовање за лажну мистику - снове, за нешто тајанствено што треба да обогати Ваш живот. Као друго, у оваквим причама Ви видите средство за продужење свог разговора с духовником, зато му и причате о сновима тако детаљно, чак се задржавате и размишљате да нисте нешто заборавили. Као треће, у многим Вашим сновима несумњиво фигурира Ваш наставник, зато желите да утичете на њега причајући му о таквим сновима, показујући да кроз Вас Господ у сновима открива његову сопствену судбину. Зато сам сигуран да неке приче почињете речима изговореним интригантним тоном: „Ноћас сам вас сањала.“ Мислим такође да у сновима нисте видели једно - да ће духовни отац презаситивши се Ваших снова замандалити пред Вама врата.“...
Архимандрит Рафаил Карелин
Свети Ђорђе
Крајина и Крајишници
Мој добри пријатељ
(Слика са интернета)
Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.
Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.
Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“
Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!
На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.
Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“
Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
***
Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.
Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.
Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.
За споменар забележила причалица.
Љубав на први поглед
(слика са интернета)
Постоји појам „љубав на први поглед“. Међутим, ја бих рекао да је то страшно - заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.
Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?
Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.
Из књиге „Једном за цео живот“
Лилава
Размишљајући какво име да јој дам ово је било прво које се наметнуло. Вероватно не случајно, само је искочило из неке фиоке која је чекала свој тренутак да се отвори. Тако су некад говориле старе баке за лила боју, то јест боју јоргована. Што више сећања навиру, то ми је име све прикладније.
Иначе, хаљиница је рађена од лила и белог памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а наручена је за девојчицу од три године.
(Ово су веродостојније боје.)
Лила мустра
Бела мустра
Василиса Прекрасна
Улоге:
Љиљана Крстић
Бранислав Јеринић
Павле Минчић
Ненад Ћирић
Љубиша Бачић
Зорица Јовановић
Бранислава Зорић
Редитељ:
Бода Марковић
Производња:
Драмски програм Радио Београда,
Мај 1984. године
Human Capital
Абортус и продаја деце у деловима
Није за осетљиве, јесте за правдољубиве.
Некад је убица са килограмом људских очију сматран за злочинца: Данас је то титулар коме се љубе руке и носе дарови.
Филм који је шокирао Америку.
Десрбизација
Нас су оптужили да смо геноцидан народ, а сад смо проглашени као идеална држава за збрињавање муслимана!?! Да ли сте приметили да колоне избеглица иду стриктно линијом православних земаља? Шта то Запад зна, а Срби никако да се досете?
Погледајте вести и видећете шта: забава, спорт, туризам, секс! Ништа друго. Зашто то? Јер су то несумњиви докази пропасти једне цивилизације. То је долазило са крајем сваке. Пред нама је време нове цивилизације - Словена.
Србине, села су ти празна а у селу је твоја снага. То Запад зна и зато ти и шаље све ове људе. Али ако се ти не вратиш, ускоро ћеш постати мањина у рођеној земљи. Времена је све мање. Не дај да те онај који се не скида са Пинк телевизије, због те исте телевизије свуда клевеће да си нерадник, болестан и глуп. Не дај да ти мењају свест. Будућност у коју те воде слепа је јер је и вођа слеп. Запад је богат због пљачке, а не што је бољи од тебе. И тамо се све исто ради као и код нас. На исти начин.