Среда, Децембар 09, 2015
Пузологично посматрање
Слика преузета са: caricatura.ru
Поједини људи
Понос духа сузе,
Па до неке среће
Могу да допузе.
Допузе до плата
И до масних звања,
До власти, узура,
Наименовања.
Допузе до гроба
И господства сјајна,
Допузе до двора,
До златних колајна.
Пак се онда шире
С накићеним грудима.
То се тако може
Појединим људима.
Ал' народ ниједан
До највеће среће
Допузио досад није,
Па ни одсад неће.
Ј.Ј.Змај (1884)
Указао нам чика Јова још ономад чега да се чувамо.
Поздрав, драга Сузо.
Само што народа као народа и нема јер су вриједности које су биле везивно ткиво међу људима разорене. Сада су то појединци, који било да пузе (а пузање смо усавршили до неслућених размера) или се дерњају уаааа, тек ради дерњања, имају једино у виду лични интерес (профит). Народ више нико и не покушава до било чега да доведа (а о срећи и да не говоримо), заправо народ више нико нема ни у виду. Лични циљ царује, и сва средства су оправдана. Отуда су дилери, тајкуни, стралете, убице, финансијски манипулатори, ратни и послератни профитери предмет дивљења и уважавања.
Записао си, Јанакисе, све моје мисли које ми се врзмају по глави, и имала бих само једно да додам: све ово је узрок нашег пада и осипања и у миру и у рату. Само враћање моралним вредностима, вери и, како рече Владика Данило - монархији, услов је опстанка Срба и Србије.