Четвртак, Децембар 15, 2011
Глава десета
Од оно мало кушаног саћа, као што већ рекох, животиње се силно
разгоропадише: једни што су пробали па су пожелели још, а други што
нису, због чега се стадоше гурати, гребати и уједати све око себе.
Претило је да још овде избије битка и то са непријатељем створеним у
путу.
Лисица је презриво посматрала понашање самоназваних јунака
догађаја који се још није ни догодио, осим у машти већине. Змија је
допола попунила рупу у коју се завукла, вук је мерачио смер
најбезбеднији за могућу бежанију, док је кукавица тражила дрво спаса ка
којем би, у најскорије време, могла да полети. Једино се лија мучила с
мишљу шта јој је чинити, видећи да јој од њих нема помоћи. Вртела се,
вртела, повремено тражећи мене погледом пуним очекивања.
Ма колико да сам јој желео помоћи, знао сам, као што је знала и она,
уосталом, да ће се морати ослонити искључиво на саму себе. Прикупљала је
снагу, бирајући речи за своје обраћање разјареној гомили. Осећао сам
њен страх; али био је то страх другачији од оног за време пожара, кад је
морала да бежи - услед непознавања језика којим би му се обратила.
Одавде, она ни не помисли на бекство, осећајући спону која их је све
повезивала кроз један исти језик, језик сродности и припадности, а која
је распламсала ону једном уочену искру у њеном оку што је мени ономад
промакла, али не и сови. Стога она, без икакве бојазни од грешке, крену у
своју најважнију битку, уједно се носећи мишљу како је овај њихов план
од самог почетка био нешто најглупље што је учинила у свом дотадашњем
животу.
Дошло је време да на све то стави тачку.
- Тииишииинаааа! – цикну лисица колико год је грло понесе.
Разуларена
гомила се у месту укипи, створивши призор који би сваки сликар пожелео
да овековечи. Међутим, тог истог тренутка деси се нешто толико чудесно,
због чега се ова огромна смеша перја, канџи, рогова и чега све не
напрасно преобрази, а сви затечени се стадоше братимити најтоплијим
загрљајима.
Лисица, збуњено и у неверици, пропрати овај њихов
преображај радознало се осврћући у потрази за узроком. И угледа у
даљини, како, обасјани сунчевим зракама - ко што и приличи краљевској
породици, њима у сусрет иду лав и лавица са обавезном пратњом.
- Краљ је жив!?! – разрогачивши очи, изрече она гласно своју мисао, у
чему јој се, гласним повицима, придружише и остале животиње.
Ливада
се у трену заори од надошлог прилива радости, стоички подносећи силно
табанање. А међу свима њима, ипак, најсрећнија је била лисица, којој је
добар део терета пао са леђа. Још кад се и сам краљ баш код ње
зауставио, њеном одушевљењу као да не би краја; оне друге чланове одбора
он тек окрзну погледом, од кога ове прођоше неки хладни трнци.
-
Дакле, министре рата, чини се да је разлог вашег путовања био
неоправдан!? – обрати јој се његово краљевско височанство, лав, помало
строго, али не превише; више тајанствено.
- Како?!? – збуњено
дочека лисица његове речи, колачећи очима од изненађења. – Зар је
краљевска висост упозната за разлогом нашег доласка овде...?
-
Наравно, какав бих ја то био краљ да не знам шта ми се дешава у
краљевству. Но, о томе ћемо после. Видим да сте уморни и гладни. Стога
вас све позивам да будете моји гости.
- наставиће се -
аутор: причалица
у.п.: Слике су са нета.
Zanimljivo, no nešto poznato...kako reče Ivo Andrić: A pitate me za ljude...
uživanje u čizanju se nastavlja... ali i nestrpljenje:)
Prijatno!
Добро нам дошла, Нено! Јесте, личи на нас људе, али има ту још нечег сем басноликог. Видећу да ли ћу то моћи и да дочарам, да да Бог.
А за сада је, драго Сањарење, овај радни назив, али нисам сигурна да ће такав и остати.
Веруј, Домаћице, да сам ја нестрпљивија од вас. Машем! :)