7. Не чини прељубе.

 

Када је млади свештеник ушетао у место звано Сунцоград, за њим је стигао и неки чудан црни облачак. Али, дакако, он се на њега није ни осврнуо; журио је, да што пре упозна народ којем је дошао да служи. Оно једино што му је, донекле, морило мисли, била је чињеница да место нема храм. Међутим, већ при првом сусрету са Сунцограђанима, дознао је да постоји воља за његову изградњу и бојазан му нагло испари.

Уследили су месеци припрема и са пролећем се очекивао почетак радова. Најзад, на најрадоснији Празник, свештеник је, у то име, позвао верни народ да на темељу будућег храма, одржи службу. Позиву су се сви одазвали, упркос времену, кога је реметио несташни облак. Ипак, на крају је и само сунце, одневши превагу, употпунило славље.

Иако је прослава потрајала, са послом се није окаснило. Оваквој преданости се, за дивно чудо, ни време није противило. Штавише, са његовим је процватом цветала и сама градња. Али – цветало је и све остало! А онда, на своје огромно чуђење, свештеник откри одакле, заправо, извире та њихова марљивост. Наиме, у овим људима је, поред свега виђеног, обитавао и један дотад њему непознат дух, и од кога су, са правом, зазирала сва места у околини. Свима је била добро позната њихова тежња да у свему предњаче. Да би, некако, удовољили овом свом прохтеву, Сунцограђани су прибегли лукавству: они почеше да организују разноразна надметања. Тако је створена повољна клима за неговање тзв. такмичарског духа, при чему је лето изабрано као најпогодније за његов развој.

Гледајући унатраг, тек сада се јасно могло приметити како је и сам храм поникао на истоветној идеји. Једина „мана” му је била та што није спадао ни у какву такмичарску дисциплину. А са њом и летом на прагу, то баш и није доносило одвећ узбуђења. Напротив. Дошло је до пада интереса за наставак градње, јер је у први план избила брига око медаља. Могло би се рећи да је храм, готово преко ноћи, од почетног слављеника прерастао у – сметњу.

Наравно, оваква изненадна промена најтеже је погодила свештеника; он је био тај који је морао да поднесе њен терет. Премда у почетку попустљив, њега су, напослетку, ограничени рокови приморали да, уз молбе и преклињања, довлачи људе на посао. Почела су избегавања и изговори, што доведе и до потпуне обуставе радова. Остављен да чека по страни, свештеник није видео другог решења, него да изађе из града и потражи за себе неко ново задужење.

Обузети собом и жељом за доказивањем, становници нису приметили његов нестанак; мислило се да одмара, док не прођу игре. Али малим црним, скривеним иза облака, ништа није могло да промакне. Они су, итекако бучно, прослављали свештеников одлазак.

А само неколико дана касније отпочела су и прва такмичења. Као небројено пута до сада, поново су се представници Сунцограда показали најуспешнијим. Не само да су многе своје дугогодишње рекорде пообарали, него су поставили нове и недостижније. Увиђајући како им је лето, уистину, добро почело, један од њих се усуди, да то и гласно потврди.

- Ех, кад би увек било лето!

На тренутак завлада мук, да би, одмах потом, идеја понела и остале, услед чега се разви следећи разговор.

- Да, заиста! – сложи се банкар горећи од усхићења. - Лети је моја банка пуна, препуна пара. А када је, молићу лепо, банкар задовољан, ако не тад...?!

- Него шта! – придружи се и трговац надовезујући се. - А где су паре - ни музика није далеко, зар не? Није нека тајна да су моје радње најпрометније у лето. Како и да не буду крај толиког новца; живело лето!

Отпоздравише са њим и сви остали, с изузетком човечуљка у ћошку. Он је био нешто тиши. Док се крадомице осмехивао, кроз прсте су му пролазили чудни трнци, који га лако засврбише.

Стојећи у његовој непосредној близини, судија као да је прозрео његове мисли и, узевши реч, изјави:

- Све је то лепо, али није на одмет ако се дода да све мора бити по прописима. Правда на првом месту, господо, и не видим никаквог разлога да вам противречим...

Сакривајући кроз шалу оно што јој је на срцу, са причом отпоче и судска секретарица.

- Мени је лето као Богом дано, јер ми одвлачи мисли од силног пискарања, а које, ионако, никуда не води. Још када би само нестало папира, мојим би мукама дошао крај.

Погледавши у њу некако испод ока, у разговор се умеша и учитељ.

- Школа, драги моји, од изузетног је значаја за сваког човека, а сан учитеља јесте да има много ђака. Признајем, лето би било идеално за похађање наставе.

- Учитељу, слажем се са вама! – и са осмехом и са подсмехом, говорио је школски домар. - Бар не бих морао да мислим на огрев.

На крају дође ред да и пекар нешто каже.

- Где ви, ту и ја! Та у лето су њиве најбогатије пшеницом, која је од животне важности за једног пекара. Лето, богат урод - и мени, пријатељи, боље не треба...!

А све ово је, из прикрајка, ослушкивао ђаволак, који је послан да извиди стање и, при том да, тамо где је потребно, уваља своје покварене прсте. Предлог му се учини веома забаван, те он пожури да о њему извести и своје ортаке. Ови, пак, као да су само то и чекали; одмах се донео план за испомоћ идеје.

Почело се са растеривањем облака, чиме се отварао несметан пролаз сунцу. То је код људи изазвало право одушевљење. Лето се величало још више; чак му се и хвала на жртву приносила. У једном тренутку пожелело се да му подигну и споменик! Сигурно би то и учинили, да им нешто страшно није помрсило рачуне. На једном од најпрестижнијих такмичарских дисциплина, по први пут, њихов представник није добио одличје! Будући да се радило о најбоље узгојеном воћу, образложење које је пружено за њихов неуспех, указивало је на одсуство свежине, спеченост и свенулост плодова. Узрок је био: превише сунца! Из истог разлога кола су наставила низбрдо и на свим другим пољима. Трагедија је била толика да се чинило како би им гром из ведра неба учинио мање штете.

Незадовољство се Сунцоградом ширило попут заразе. Избиле су свађе, нереди и међусобна трвења. Сваки је у сваком тражио кривца за несрећу која их је снашла.

- Ах, где су ми очи биле, кад сам помислио да од тебе може испасти нешто добро - жалио се пекар на прагу домарове куће. - Ти си, баксузе, дозвао ово зло! Коме ја сад, по овој врелини, да продам сав онај силни хлеб, који сам испекао?

- Што вичеш на мене, кад си и сам подржавао идеју – дрско примети домар. - Ниси ти то учинио из љубави према мени, већ из интереса! Ја сам тај који трпи, не ти! Јер, иако не ложим у школи, ја идем по њивама и вршем пшеницу, а од толиког посла уместо да мршавим, нагојих се једући твој хлеб...

Учитељ је кривца тражио код секретарице у суду.

- Женска главо! Како ти мислиш да ради једна школа, ако нема папира, свезака и књига?! Сад због лета и овог и оваквог сунца, ниједна штампарија неће да ради; сви су узели годишње одморе. Где ти је памет била, па да пожелиш тако нешто?!

- Пих! Мош' си мислити... – одбруси ова љутито. - Не искаљујте се на мени за оно због чега сте сами криви! Ви, учењаци, сте и измислили хартију, па ако хоћете и бројеве и слова, само да би, вазда, неког подучавали... и да би секретарице имале шта да раде! Е, па грдно сте се преварили, ако мислите да сам беспослена, зато што нема хартије! Погледајте! Сада куцам једно преко другог, и знам још мање него што сам знала.

Па ипак, најжешћа се расправа водила у судијиној кући, где су се, поред власника, нашли још и банкар и трговац.

- Господо, чини се да је дошло до неспоразума. Мој новац се топи, а моја кућа се пуни свим и свачим! Могао бих, ладно, да отворим не једну, већ сијасет продавница. А то, сетите се, није била моја, него, рекао бих, колега, ваша намера – рече банкар, обраћајући се трговцу.

- Ни сам нисам мање незадовољан; напротив – потужи се и он сам. - Истина је да је моја роба прешла у ваше руке. Међутим, замислите, ја чак ни зарадом не могу да се похвалим! Онај дрчни лопов, мало-мало, па све покраде... и, што је најгоре, господо, он није ни браву затворску омирисао, а камоли самицу!

- У праву сте, другови - гневно примети судија. - Само, није да га ми не приводимо; проблем је у папирологији, а ви знате ко је за њу одговоран: секретарица, дабоме!

И док се Сунцоградом проносила кукњава, његови становници оглувеше и ослепеше од вике и тужакања. Само су мали црни задовољно трљали руке; њима је све текло по плану.

Услед незапамћене кризе у којој су се нашли, на улицу нико није излазио без нужде. Сваки сусрет са било ким се избегавао; разговор још више. Тајац је прекрио све! Време као да је стало. И таман кад је претило да град занавек утихне, одједном ову мучну тишину прекину некакав звук из даљине. Кроз главе људи и нехотично поче да устаје мисао: где ли су га већ чули? Загрејани њиме, они нагрнуше напоље, не би ли им био ближи. Жеља за познањем била је толико снажна, да су заборављали на све увреде и тужбе и уз осмех и радост у срцу почеше да размењују утиске. Тада се један дечак досети:

- Па, то је звоно... Са цркве!

Његове су се речи зариле попут ножа у њихова празнином испуњена срца. Да, било је то звоно из суседног града, и тек тада Сунцограђани посташе свесни пустоши у којој су се нашли. Као пробуђени из кошмара, они погледом потражише свештеника. Дакако, нису га могли угледати, јер га одавно није било међу њима. Забринути и тугом притиснути, кренули су у колони ка запуштеном и недовршеном храму. Схвативши да их је ова беда снашла јер су увредили Самога Бога, они се заплакаше, и, кајући се, искаху Његову Милост да им помогне. Када су, најзад, осетили олакшање у душама, у исти мах се и сунце ишчупа из окова и упери своје моћне зраке на црни облак и његову екипу. Мали црни, опаљених репова, разбежаше се уз јауке куд-који, а облак се растопи те накваси народ и земљу. Овакву радост Сунцограђани нису доживели ни кад су највећа одличја добијали! Просто су се гушили у сузама захвалности. Још кад су угледали и свештеника где им долази у сусрет – њиховој срећи није било краја!

Све је било спремно за прославу Васкрса...

 

 

 

Лепо каже наш народ: једна штета – сто грехота. Зато опрезно са жељама! Све оно што се нама учини као добро, не значи да то и јесте. А кад није добро нама, како ће тек бити нашим ближњима? Научимо да раздвојимо хир од потребе, и приговор од захвалности. У противном, тражићемо преко хлеба погаче, а то ће нас, хтели ми то или не, довести до седења на две столице. Колико је то опасно, подсетиће нас речи Господње из Светог Писма: „Нико не може два господара служити: јер или ће на једног мрзити, а другог љубити; или једног волети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.“ (Мт.6;24)

 

аутор: причалица

Из збирке “Све у причама бива – допуњено издање“

 


 

 

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!