Недеља, Јун 21, 2026
Разбијање монофона Фанара
Сукоб митрополита Иринеја Буловића по питању Сабора на Криту и Украјине са Фанаром и одјек његових ставова у Православном свету
Као један од најистакнутијих ученика Светог Јустина Ћелијског и доктор Теолошког факултета у Атини (са капиталном дисертацијом о Светом Марку Ефеском), митрополит Иринеј (Буловић) већ деценијама представља кључног архитекту званичне црквене политике Српске Православне Цркве (СПЦ). Његово деловање уобличило је савремени православни одговор на глобалне изазове кроз аутентичну неопатристичку синтезу, која бескомпромисно брани саборност насупрот тежњама ка централизацији моћи унутар источног хришћанства.
Разбијање монофона Фанара: Медијска офанзива на „Ромфеи”
Кључни моменат у међународном деловању митрополита Иринеја представља објављивање серије опсежних теолошко-канонских есеја на најутицајнијем грчком црквеном порталу Romfea.gr. Будући да савршено пише на класичном и модерном грчком језику, митрополит је успео да заобиђе званичне филтере Васељенске патријаршије (Фанара) и директно се обрати јелинском свештенству и народу.
Кроз ове текстове, он је демистификовао Свеправославни сабор на Криту (2016), јавно обзнанивши да већина српских епископа није потписала спорне документе због укидања појединачног права гласа јерарсима. Након избијања украјинске кризе 2018. године, његови текстови су постали најоштрији теолошки штит против поступака патријарха Вартоломеја. Митрополит Иринеј је додељивање Томоса неканонским структурама дефинисао као противканонски упад у туђу територију и отворени покушај увођења „источног папизма” кроз концепт Primus sine paribus (Први без једнаких).
Отпор грчке академске заједнице: Оптужбе за панславизам
Његови радови на Ромфеи изазвали су снажан потрес у Атини и Истанбулу, покренувши талас оштрих одговора водећих грчких професора, каноничара и званичника Фанара. Пошто нису могли да оспоре његову академску компетентност, грчки полемичари су покренули две главне линије одбране:
1. Канонски аргумент:
Позивали су се на 9. и 17. канон Халкидонског сабора, тврдећи да Васељенски патријарх поседује ексклузивно право апелационог суда (еклитон) изнад граница других патријаршија.
2. Геополитички аргумент:
Покушали су да дисквалификују његову мисао као плод „северног утицаја”, етикетирајући је као „панславистичку” и „проруску”. Оптужили су га за унутрашње минирање Критског сабора и историјску незахвалност према Цариграду који је 1922. године издао Томос о уједињењу СПЦ.
Контраофанзива митрополита Иринеја:
1. Разобличавање етнофилетизма
У својим репликама, митрополит Иринеј је извео прецизну канонску деконструкцију грчких аргумената. Цитирајући врхунске византијске тумаче (Зонару, Валсамона и Аристина), доказао је да се право еклитона историјски односило искључиво на клирике унутар саме цариградске патријаршије, а никада на друге аутокефалне цркве.
Одговарајући на оптужбе о „русофилству”, поручио је грчким колегама да слепо брањење потеза патријарха Вартоломеја — само на основу заједничке националне припадности — представља класичан облик етнофилетизма (црквеног шовинизма) који је званично осуђен још 1872. године. Нагласио је да Томос из 1922. није чин стварања цркве из ничега, већ литургијско признање већ постојеће зрелости коју је СПЦ стекла још 1219. године преко Светог Саве.
2. Разбијање јелинског блока: Подршка епископата и Свете Горе
Ова канонска аргументација ефикасно је пољуљала почетни апсолутни консензус унутар грчкофонског црквеног света и инспирисала конзервативни део јерархије на отпор:
* Грчка и Кипар: Угледни грчки митрополити (попут пирејског Серафима и китирског Серафима) и водећи кипарски јерарси (Атанасије лимасолски и Никифор кикски) отворено су преузели Иринејеве тезе, објављујући сопствене студије против признавања украјинских расколника.
* Света Гора Атос: Иако се налази под директном јурисдикцијом Фанара, Атос је пружио снажну духовну подршку српском теологу. Бројни светогорски старци и утицајни манастири (попут Каракала, Филотеја, Ксиропотама и Светог Павла) јавно су одбили саслужења са представницима ПЦУ. Светогорски монаси су у текстовима митрополита Иринеја препознали истински светоотачки дух, чиме је дефинитивно срушен наратив Цариграда да је реч о геополитичком сукобу „Грка и Словена”.
3. Савез са Јерусалимом и државни штит Краљевине Јордан
Практични тријумф ове канонске линије догодио се у Јерусалимској патријаршији (Мајци свих Цркава), која је доследно применила Иринејеве ставове, забранивши неканонским украјинским структурама приступ Светом Гробу. Настојећи да теоријски концепт саборности спроведе у праксу, патријарх јерусалимски Теофил III је повукао историјски потез и сазвао Самит поглавара у Аману (Јордан) 2020. године, којем је присуствовала и српска делегација предвођена митрополитом Иринејем.
Фанар је реаговао агресивно, упућујући Јерусалиму оштра дипломатска писма, оптужујући Теофила за издају јелинства и покушавајући да унесе раздор унутар Братства Светог Гроба. Међутим, Јерусалим није попустио у чему је имао подршку и Краљевине Јордан. Хашемитска краљевска породица, на челу са краљем Абдулахом II, искористила је свој међународно признати статус заштитника (кустоса) светиња у Светој Земљи и пружила комплетан дипломатски, безбедносни и државни штит Самиту. Јорданска круна је тиме неутралисала притиске из Истанбула, трајно заштитила Јерусалимску патријаршију и омогућила очување канонског поретка.
Закључак: Наслеђе и трајни утицај
Богословски и дипломатски ангажман митрополита Иринеја (Буловића) доказао је да отпор једностраним потезима Васељенске патријаршије нема политички карактер, већ дубоко еклисиолошко и догматско утемељење. Кроз своје текстове на Ромфеи, подржан од стране Свете Горе, конзервативних грчких јерарха и Јерусалимске патријаршије он је успео да очува канонску структуру хришћанског Истока. Ово наслеђе данас представља званичну и трајну стратегију Српске Православне Цркве у одбрани Свеправославне саборности.
Преузето са: Сви ми који волимо СПЦ