[ Јеленине приче ] 22 Фебруар, 2010 16:49
 
 
 
   
 
Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи.
 
аутор: причалица
 
    
 
[ Јеленине приче ] 10 Фебруар, 2010 18:53

 

 

 

 

 

 

Сви су у шуми знали да су лисица и медвед другари из користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање.

Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача.

И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место – од медведа не би ни трага.

- Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.

Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.

А све ово посматраше, стојећи на влати, пуж.

Изненада, и то баш у тренутку кад лисица силажаше са дрвета, наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.

А она све време викаше како није крива!

Но ко да јој верује, кад, осим ње, никога другог није било ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад, сав задихан, стиже пуж, вичући:

- Није крива! Није дирала кошницу... Ја сам сведок!

Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно одлакну.

Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:

- Није дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.

 

аутор: причалица

 

 

[ Јеленине приче ] 04 Фебруар, 2010 19:43
 
аутор: причалица
 
[ Јеленине приче ] 25 Јануар, 2010 21:22
 
 
 
 
аутор: причалица
 
[ Јеленине приче ] 11 Јануар, 2010 17:03

 

 

 

 

 

Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.

А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.

Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:

- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!

- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...

На то Старац одговори:

- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.

Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.

Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:

- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?

- Новца за шта...?! – упита Старац.

- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.

- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.

Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.

- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.

Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.

Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:

- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.

Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.

У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.

- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.

Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.

Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.

Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.

Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Но тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.

- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.

- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.

- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!

- Вашу, височанство, вашу...

- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!

Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.

- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!

Затим се јасно зачуше повици споља:

- Живео краљ! Живео!

- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.

Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:

- Живео краљ! Живео!

- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.

- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!

- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...

И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.

- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.

Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.

Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.

 

аутор: причалица

 

 

 

[ Јеленине приче ] 26 Децембар, 2009 17:12


 

 

Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:

 

- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...

 

- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.

 

- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.

 

- Шта ти то толико смета код њега?

 

- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...

 

 

 

Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.

 

Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.

 

- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...

 

Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.

 

Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.

 

Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:

 

- Оче, шта ми је чинити?

 

Старац, претходно мало поћутавши, рече:

 

- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.

 

- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.

 

- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.

 

- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!

 

И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.

 

- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.

 

- Не разумем, Старче...

 

Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:

 

- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.

 

 

 

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 27 Новембар, 2009 20:07
 
 
"А кад постите, не будите жалосни као лицемери;
јер они начине бледа лица своја да их виде људи где
посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју."

(Мт.6,16)


Два села, која су географски лежала једно покрај другога, била су по много чему различита. Наиме, становништво једног је живело повучено и без разметања, док се у другом расипало немилице. И тако, док су се први, постећи, чували од телесних прохтева, дотле се њихове комшије трошише у пићу, ићу и разметању, као да никад неће угледати сутрашњи дан. При том, између њих, никаквог суживота не беше.

А у селу моралиста живео је и човек сиромах, који је, поред огромне немаштине, имао и најбројнију породицу. Како је чељад, од које су дечица била најбројнија, и без поста гладовала, отац је био приморан и да проси. Али, на која год би врата у селу закуцао, свако би му учтиво одговарао да је пост и да се уздржава, и при том би му, за утеху, одржао слово о моралу. Разочаран и потресен све јачим плачем изгладнеле деце, отац, немајући куд, оде у друго село да нађе себи посла, а за чељад храну. Након неког времена нашао га је код најбогатијег, али и најбахатијег тамошњег газде-бећара.

Радио је, што се каже, од јутра до сутра. Међутим, с вечери, кад би се враћао, у рукама је носио свакаквих смотуљака: и за јело, и за пиће, па чак и за обување Укућани су га издалека пресретали, помажући му око ношења. Њихова радосна граја мамила је погледе суседа и рођака, који су са презрењем гледали у њих.

И, како то обично бива, убрзо су почела, истина, прво тиха, а потом и све гласнија дошаптавања, опањкавања, а најпосле и - осуђивања. На крају, кад већ нису знали куд би са тим, досете се те раденика позову на одговорност и то пред судом! Наводно, јер су он и његова породица, гостећи се у посту, нарушавали углед читавог села.

Привели су га и угурали у казнионицу, претходно га пресревши на путу до посла. Ту су га поставили на огроман кантар, који им је, на јединствен начин, помагао да правилно извагају човекове мане и врлине, тј. његову кривицу или невиност. Наравно, раденика су поставили са оне, преступничке стране, где су приказиване мане. Затим је уследило суђење, на којем је требало да се изнађу све оне врлине, које би помогле да се утврди човекова невиност. То се постизало тако што су се позивали људи вољни да сведоче у његову корист. Они би доносили прописане каменице, које би полагали на супротну страну од оптуженичке, и то све дотле док она не би превагнула. Међутим, уколико се не би нашао нико да га брани, већ пре да га окриви, у том случају се то исто камење наваљивало на окривљеног.

Како су овде сви били противни, сиромах готово да се није ни видео; сав је био прекривен каменицама. Са оваквим доказима било је више него лако донети пресуду, што би судије, свакако, и учиниле, да се врата казнионице не отворише уз тресак. На прагу се појави нико други до радеников газда из другог села.

- Дошао сам по свог радника! - орило се из његовог грла. Али, шта ја то видим: он само што није жив умро... Шта се то дешава?!

Иако неради разговору са њим, неколицина се, ипак, удостоји да му изложи разлоге оваквог скупа.

- И, шта...? Нема никог да претегне, а толико се трудите у врлинољубљу - пренеражено ће грмаљ. Бах, џаба вас било! Ево, стаћу ја... премда и не знам о чему говорите. Али знам да овај човек то заслужује! Хвала Богу да је ситан и да нема у себи ту тежину, да оптужи ни себе, ни вас, па ни мене оволиког.

И грмаљ стаде на слободан крај ваге, но језичак једва да се и помери - све због оних нагомиланих каменица. У том судије, разјарене његовим изгредом, покушаше да му објасне како он, као припадник другог села, нема право да се меша у њихове обичаје.                     

- Знам шта су обичаји и то поштујем, али ме не можете спречити да уложим жалбу и приговор на пристрасност суда - изјави грмаљ смело.

Због његових речи судницом се разлеже негодовање, те они нареде овоме да повуче своје увреде и оде.

- Да сте ви прав и поштен свет и суд би вам такав био - без имало страха настави горостас да их прозива. А ви, уместо да вадите човека из беде, још му надодајете... Ево, погледајте ову каменицу! Ко је њу ставио?
 
Из масе се придиже један осион човечуљак.

- Зашто си је, кажеш, ставио?! - знатижељно га упита.

- Јер је непослушан! Када сам му указивао да се у посту не ваља разметати храном, и много других лепих и поучних речи, он пређе преко свега и оде у ваш табор, да тамо једе и пије до бесвести - тужио се човечуљак.

- Море, и мене си заситио, па ми дође да одем! Али, знај, у свему овоме што си рекао нема ни трунке истине; али немаш се ти ради чега бринути, будући да је за истину потребан разум. Овај човек овде јесте да је код мене радио, али је само посну храну и јео и кући односио.

Ово рекавши, он скиде његову каменицу те је пребаци на други крај ваге.

- Тако... то смо решили. Идемо даље: ко је ставио ову?
 
Из масе се бојажљиво придиже неки танак, повисок мушкарац.
   
- Зашто си је ставио?

- Јер је разметник! Одрекао се својих и отишао да се прода нечистима.

- И ти и овај чистунац пре тебе, треба да се стидите, због лажи које говорите. Нити сам се ја мешао у његово, нити он у моје, нити му је ико из села прилазио по том питању. Дакле, и твоја је каменица погрешно паркирана.

И скинувши је и са њом учини исто. А онда се, под његовом руком, почеше ослобађати једна по једна и друге врлине: милосрђе, човекољубље, незлобивост, несебичност и остале с њима, које све пређоше на страну где им и би место, те она, мало-помало, поче да претеже. Најпосле, не могавши да издржи под притиском истине, кантар пуче, а сироти човек, коме лакну на души, доскочи радосно на земљу.

Тако овај морални мерник, изгубивши на веродостојности, признаде човекову невиност. А газда и његов врли радник, оставивши судије у чуду, наставише у миру тамо где су стали.

+ + +

Уздржавање само од уношења хране, али не и од изношења трулежи фарисејске, никако се не може назвати постом, јер је, као лицемерство, осуђено у Светом Писму на сваком месту, где се, као такво, спомиње. Најбољи пример даје нам Старозаветни Пророк Исаија, који каже: "...Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. (...) То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" (58;3-5) А, ево, шта Господ назива постом: "... Да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? (...) Да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела." (Иса.58;6-7), а не да: "Седиш и говориш на брата свог, сина матере своје опадаш." (Пс.50;20) "Јер пред Богом нису праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе", говори Свети Апостол Павле, и додаје: "Јер кад незнабошци не имајући закон сами од себе чине шта је по закону, они закон не имајући сами су себи закон. Они доказују да је оно написано у срцима њиховим..." (Рим.2;13–15) Јер: "Ако, на пример, брат или сестра голи буду, или немају шта да једу", учи нас Свети Апостол Јаков, "и рече им који од вас: идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже?" (2;15-16). Али каже Господ; "Кад бисте пак знали шта је то: милости хоћу а не прилога..." (Мт. 12;7 ), "Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница." (Ос.6;6) "Отац твој није ли јео и пио? кад чињаше суд и правду, тада му беше добро. Даваше правицу сиромаху и убогоме, и беше му добро; није ли то познавати ме?" (Јер. 22;15-16) Дакле, то чинимо и: "Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража." (Иса. 58;8)
 
аутор: причалица
 
 
 
 
 


 
[ Јеленине приче ] 06 Новембар, 2009 17:16

Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:

 

- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?

 

- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.

 

Мајка се за тренутак замисли, па рече:

 

- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?

 

Петар мирно кимну главом у знак одобравања.

 

IllustrationsbyLindaBergkvist 

 

Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.

 

- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.

 

Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.

 

Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.

 

Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.

 

- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.

 

- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.

 

У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:

 

- Нема на чему, мајко!

 

Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.

 

Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.

 

А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.

- К Р А Ј -

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 05 Новембар, 2009 17:06

 

 

Била је веома чест гост улица и свима добро позната. У својој старој и изношеној одећи, која је висила са ње због њене, не толико ситне, колико изгладнеле грађе, просила је од људи било какав посао, а уколико га не би било, онда се задовољавала и кором хлеба.

 

Постоје људи који се питају зашто Бог допушта да људи просе, али има и оних који одговор знају. Ови први се, унеколико, задовољавају својом осудом Бога, док други с вером у Њега хрле да се са просјацима сретну. Јер, истине ради, ни ови богати ни сиромашни се не могу једни без других спашавати.

 

Знао је то, у теорији, и Петар, ученик четвртог разреда основне школе, јер је то учио на часу веронауке. Па ипак, никако му није било јасно како то да од свих кућа ова просјакиња има највише посла баш у њиховој. И то би можда још некако и поднео, да га није, онако у пролазу, умела да оном својом рапавом и жуљевитом руком додирне по глави; чак и пред његовим другарима, који су је неретко знали исмејавати, гледајући на њу као на слушкињу.

 

Његовој мајци, која је била добра хришћанка, његово понашање није могло да промакне. Стога, кад год би га видела намргођеног због додира просјакиње, кротко би му прилазила, молећи га да не буде дрвеног срца, додајући:

 

- Шта би било да је у Пинокију остало дрвено срце? Он би занавек остао лутак у туђим рукама.

 

Овим и другим појашњењима, којих је мудра мајка имала за безмало сваку прилику и неприлику, успевала је да отера од њега те облаке смутње, којих у њеној близини као да није смело да буде. Затим би, као крилима ношен, одлазио на своја дечачка послушања, било да су се она односила на школу, кућу или игру. Све их је обављао у складу са својим могућностима, а на радост свих који су будно мотрили на његово одрастање.

 

Једино што су облаци, као вуци, кидисали на јагњад која би се с времена на време удаљила од стада и пастира.

 

На путу до школе Петар је са својим вршњацима пролазио поред куће у којој је становала просјакиња. Поприлично стара зграда којој је недостајала рука каквог вештог и умешног мајстора, налазила се покрај самог гробља, због чега је била повод многих разговора својственим дечијим маштањима. Још кад се настава одвијала у поподневним часовима, са трајањем до касног поднева и раног повечерја, деца би се често устављала у њеној близини, да из прикрајка мотре на просјакињу, за коју полако почеше да износе глас како је вештица која једе децу.

 

Премда се ова нова игра баш и није допала Петру, он се, скривајући се од мајке, прикључи овим несташлуцима, уздајући се да би му они могли помоћи да просјакињу, најзад, удаљи од њихове куће. Није желео да и даље на својој глави трпи њене руке, за које је говорио да су прљаве. А и ко зна да то можда није и истина – то да је вештица, јер је жена доста времена проводила на гробљу, носећи и размештајући свеће и цвеће. Његова је мајка добра домаћица која не излази превише из куће, да би знала оно што други знају и говоре. А кад говоре, ту мора да буде и истине; не могу деца да измисле овакве ствари тек онако, из чиста мира.

 

Тако је Петар убеђивао самог себе да чини праву ствар. И у договору са другарима, искрадоше се једне вечери те одоше до куће ове просјакиње да виде шта она ради кад град спава. Ех, кад би им се посрећило, мислио је Петар у себи, док је извиривао на њен прозор иза којег је догоревала свећа, па да може с поносом да стане пред своју мајку и стави јој до знања како их је све спасао од демонских сила. А како он има одличну оцену из веронауке, то он врло добро зна да је вештичарење завера против Бога.

 

Но док су се гурали у жељи да свако задовољи своју радозналост, неко од деце се спотаче преко нечије ноге, те паде на канту у близини прозора, која бучно тресну о под, што просјакињу прену те она изађе у двориште да види шта прави буку. Стигла је таман кад се дечак, који се спотакао, придигао и дао у бекство, остављајући на тлу Петра, кога је у паду оборио и коме не пође за руком да утекне. Просјакиња му приђе и збуњеног израза на лицу га упита:

 

- Петре, сине, шта је ово било...?!

 

Петар, који се сав тресао од страха али и беса покушавајући да јој се отме из руку које није могао да гледа, не могаше да се суздржи већ гласно изрази свој презир:

 

- Нисам ти ја никакав син, вештичаро! Пусти ме! Не можеш ми ништа! Јеси ли чула: ништа!...

 

Као да ју је струја ударила, тако су његове речи деловале на њу, те га брзо ослободи свог додира. А док је гледала с тугом како бежи од ње, она подиже руке и стојећи тако сама у ноћи, прекри очи и поче тужно да јеца и грца од бола који јој раздираше срце.

 

- наставиће се -

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 25 Октобар, 2009 17:59
 
„И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши
гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо
и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега.“

(1.Књ.Сам.16,23)
„И знак велики показа се на небу: жена обучена у
сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави
њезиној вијенац од дванаест звијезда.“
(Отк.12,1)


По причама оних који је познају и одлазе код ње, кажу да је стигла са дугом. Није причљива, али све што каже права је мудрост, и пада на душу као капи кише на усахлу земљу. Сва је искићена туђим даровима и поклонима благодарности, али и поред тога њена скромност и смирење немају премца. Многима је и мајка и сестра и пријатељ. Врата њеног дома ни за кога нису затворена. Вечито будна, прима намернике у свако доба, било дана или ноћи. Као добра домаћица, свакоме нађе место за столом и послужење од кога крепи и душу и тело. Исто тако њој долазе и они болесни и са ранама и за сваког она има времена, лепу реч и лек; али и она сама иде многима у посету. Да је то тачно, рећи ће вам чак и они завидни, који су у сусрету са њом остајали поражени њеном лепотом и добротом, и, одбацујући своје рухо, узимали оно којим их је она даривала.

Много је прича и немогуће би било све их испричати, али је међу њима једна посебно драга, која је на чудесан начин дошла и до нас.

Наиме, у нашој непосредној близини, у времену прошлом, живео је човек до кога су непрестано долазиле вести о свечудесности ове Жене обучене у сунце. Но како је он био силно богат, великог имања и са небројено слугу који опслуживаху њега, жену и сина, то он реши да јој забрани пролаз кроз његов крај. Љубоморан на своју власт, он није хтео ни са ким да је дели. Али кад он изађе пред људе са овом забраном, изненада, са различитих страна, дотрчаше три човека са вестима:

- Господару, јавор који си посадио кад ти се син родио распуче се на пола! – говорио је први.

- Господару, јаре твоје најмилије загрцну се и угину!- задихано ће други.

- Господару, коњ твој највернији спотаче се на ливади, трчећи, и сломи ноге, те му морасмо муке прекратити! – изјави трећи.

А богаташ, како која вест пристизаше, све више поче да сумња како је за све одговорна Жена обучена у сунце. Још кад из правца куће угледа и четвртог човека како трчи, он му, не чекајући, потрча у сусрет, стрепњом се наоружавши.

- Господару, ваш син... – избезумљено викаше четврти човек још издалека.

- Шта: мој син... ?!? Говори, несрећниче... шта ми је са сином? – стаде га дрмусати богаташ, кад овај пристиже.

- Ваш син, господару, пао је... у постељу... Доктор га прегледа...

- То је сигурно дело Жене обучене у сунце! Нема сумње, дознала је да није пожељна овде, и сада ми се жели осветити – говорио је богаташ себи у браду, журно идући кући.. – Али неће бити како ти хоћеш!

И пун беса и ината, од бола који га изједаше у души, покупи на кола оно дрво, угинуло јаре и усмрћеног коња, те, понесавши то, упути се до места на коме пребиваше Жена обучена у сунце.

Кад је стигао пред њен дом, он је ни не погледа, већ испразнивши кола пред њеним прагом, дрско јој добаци:

- Ово су дарови које си сама изабрала, дрзнице! Срећом те се на време упознасмо, а сад - да те моје очи никад више не виде!

Али Жена обучена у сунце само оћута уз уздах, и тек погледом потражи очи богаташа. Но то не би овом по вољи, те он, избегавши га, седе на кола и одјури кући своме болесном детету.

Жена обучена у сунце се окрену ка баченој пошиљци, а затим одвоји два комада дрвета, одера с јарета кожу а са усмрћеног коња, златним маказама, одсече гриву. Од првог парчета направила је кутију са дршком, док је други комад савила у лук; јарећу је кожу уштавила и њоме обложила кутију; од гриве је направила две струне: једну је поставила преко кутије па све до почетка дршке, а другом је спојила крајеве оног савијеног лука. Кад је завршила, окачила је готову справу на зид.

Ушавши у кућу, богаташ затече жену како, сва уплакана, бди над болесним сином. Доктор је био немоћан, јер такву бољетицу до тада није видео. Оно што је било до њега, он је урадио, али им је пажљиво саопштио да га само чудо може спасити.

Дечаков отац, гушећи у себи сузе, све више потхрањиваше своју мржњу према Жени обученој у сунце, коју ни једног тренутка није испуштао из мисли, кривећи је за све. Најзад, не издржавши, он сав тај презир истресе и пред своју жену, поверивши јој се. Али што је он више насртао погрдним речима на Жену обучену у сунце и устрајавао у својој обести, увиде дечакова мајка да њихов синчић постаје све болеснији. Но, не налазећи храбрости да на ово укаже свом мужу, то и она, упавши у бригу, поче да побољева, док се најзад, и сама не разболи.

Несрећни богаташ, који је својим богатством могао да купи све, само не и здравље и живот својих најмилијих, немоћно паде на колена пред болесничким креветима. Туга, која му раздираше груди, заплака крвавим сузама бола. И држећи руку вољене жене у својој руци, он једнако понављаше:

- Зашто? О, зашто...!?

Његова супруга, с болом уздахнувши, цимну руку која је држаше и он се полако придиже, приближивши ухо њеним уснама.

- Жена обучена у сунце... ће помоћи... – прошапта ова једва чујно.

О, лудости, мишљаше човек! Зар она која му је све ово приредила? Али немајући куд, он погази понос и наредивши да му оседлају најбржег коња, пође да проси милост од Жене обучене у сунце.
 
- Узми ме за роба! – рече, павши пред њом на колена. - Учинићу све што желиш, само дођи и одагнај зло из моје куће!

- Ја га нисам ни довела, те га не могу ни терати – сасвим смирено изјави Жена обучена у сунце. – А због његовог присуства, не могу ни да ти дођем у посету. Ти си тај који га је звао; ти га и терај!

Њене речи га затекоше неспремног.

- Како...?! Зар ја...?! Како је то могуће?!?...

- Поверовао си свему што ти је рекло о мени... и сад си му слуга.

- Али, о коме причаш...?! – чудио се човек, не знајући више куд ће са самим собом ни како. - И како да непожељног госта истерам, о, Жено обучена у сунце, говори... помагај, молим ти се!

- Сачекај... – рече она и ушавши у кућу, изнесе пред њега ону обешену справу. – Узми ово!

- Шта је то?

 
 
- То су гусле. И кад дођеш кући, седи и свирај.

- Али... али... ја не умем...!

И Жена обучена у сунце му показа како да свира. И не само то, већ му даде и Песмарицу из које ће да пева.

- Ово ће отерати наметљивца. Иди сад...!

Човек јој заблагодари сузних очију и седавши на коња трком похита кући.

Кад је стигао, син и жена беху готово на умору. Часа не часећи, он привуче столицу, стави справу међу колена и поче гудалом да превлачи преко струне, а све певајући из књиге. Одједном се са тела сина и жене поче некакав црн облак подизати, који се сав на сумпор смрадни осећаше. Видећи ово, човек запе још силније и јаче да свира, а облак поче да се одмиче од њих, док га свирка сасвим не одува. А кад коначно нестаде, два болесника устадоше, обоје румени и ведри, пуни живота.

Скочивши једни другима у загрљај, сво троје се, заједно са слугама, стадоше веселити. У том се врата широм отворише, а с поља невиђена светлост испуни целу собу, тако да не могаху гледати. Чудећи се шта би то могло да буде, богаташ и сви остали изађоше у двориште, где стајаше Жена обучена у сунце, сва у раскоши, лепотом сијајући. Паднувши пред њом ничице, богаташ јој поче ноге целивати и богзнакако захваљивати.

- Устани, домаћине! – рече му Жена обучена у сунце, подижући га. Ево ме у гостима, јер си ме звао.

- Да, Доброчинитељко моја највећа, јесам и од мене данас нема на целом свету срећнијег човека – збораше пресрећни човек. - Како да ти се икад одужим за сву доброту коју си ми учинила, мени грешнику, који се на тебе гадом бацаше?

- Ја не потребујем ништа твоје, и сем тебе - мени друго не треба. Ако желиш, ти буди пријатељ код мене за трпезом, а ја ћу обедовати код тебе - са твојом породицом.

Жена и син стадоше уз њега, па и сви остали, радосно прихватајући. Затим објавише славље у целом крају, на коме се договорише да на најлепшем месту подигну Жени обученој у сунце дом. Јер свима тако приону за срце, да се не хтедоше од ње раздвајати. У то име овај богаташ подиже гусле, али тек што пође гудалом да превуче преко њих, он се окрену Жени обученој у сунце, те упита:

- Реци, каквом песмом је најбоље да увеличамо ово славље?

- Оном која се пева кад се освећује дом* – сва блистајући, рече Жена обучена у сунце.

И од тог доба, па све до данас, у тим се крајевима непрестано чује гусала звук, а земља се ова Србинова зове. А ту где оне поју, и где се људи својих предака присећају - наздрављајући вечности, тамо и Жена обучена у сунце с њима за столом седи.


Напомена:
*Псалам 30

аутор: причалица
 
п.с.: Захваљујем се драгој професорки Виолети на стручној помоћи при писању ове приче.
п.с.2: Слике су са нета.
 
 
 
[ Јеленине приче ] 07 Октобар, 2009 18:18

ohotnizza 

 

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.

Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.

- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.

- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.

- Ја ћу да надгледам.

И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше да разилазе.

Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.

- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гнев на њега.

- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.

Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.

 

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 07 Септембар, 2009 18:42

вињета 

 

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.

Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.

Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.

Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.

Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.

Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.

Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.

 

the gate 

 

- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.

Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.

- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.

- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.

Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.

 

аутор: причалица

 

вињета 

[ Јеленине приче ] 10 Август, 2009 20:39

Приоритет

слика са нета

 

Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.

 

А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.

 

- Никола сине – помилова га мајка, – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?

 

Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.

 

А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.

 

За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.

 

Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.

 

Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.

 

Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:

 

- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?

 

Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.

 

До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.

 

- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.

 

И Никола се њему осмехнуо.

 

- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.

 

- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.

 

- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...

 

Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.

 

Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.

 

- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...

 

Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:

 

- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...

 

И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.

 

Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.

 

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 15 Јул, 2009 19:14

 

Имала мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.

- Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма милина Божија како се добро удала!

- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.

- Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико ми га је жао, несрећника...

 

(народна прича)
 
Забележила: http://pricalica.blog.rs/
 
 
[ Јеленине приче ] 25 Мај, 2009 23:19
У фонтани, у парку настанила се малена жаба. Уживала је у свежини распрсканих капи, цвећу и зеленилу које је окруживало, али највише од свега, што је било посве необично, волела је шетаче. Нарочито мајке са децом, које су на клупи, уз жубор воде, читале деци приче из предивно осликаних сликовница. А међу свим прочитаним бајкама, једна јој се највише допала: била је то она по имену „Принцеза жаба“. Од дана кад ју је чула, она је једнако сањарила о томе да ће се и њен принц однекуд појавити, да ће је пољубити и да ће она, о, радости, открити како није тек ружна жаба, већ права правцата принцеза.

Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.

Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.

 

Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче из даље заподевати разговор.

- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...

Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:

- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.

- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...

- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?

- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.

Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.

- Може...?! А како?!?

- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?

Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.

- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!

Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.

- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!

- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречас се забринувши.

- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.

Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:

- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?

- Дааа...  – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.

- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!

Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!

Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.

аутор: http://pricalica.blog.rs/