Снаја и зет
Имала мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.
- Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма милина Божија како се добро удала!
- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.
- Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико ми га је жао, несрећника...
Зачарана жаба
Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.
Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.
Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче из даље заподевати разговор.
- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...
Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:
- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.
- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...
- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?
- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.
Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.
- Може...?! А како?!?
- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?
Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.
- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!
Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.
- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!
- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречас се забринувши.
- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.
Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:
- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?
- Дааа... – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.
- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!
Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!
Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.
Језерска принцеза
(Све слике су преузете са нета)
Језерска принцеза
- наставиће се -
(И овог пута сам слике ради визуелизације бајке позајмила са нета)
Најава
(Слика "Свитак" преузета са нета)
Светионик
"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад
говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)
Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.
Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-
даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)
Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.
- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.
- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.
- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!
- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?
- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.
Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.
- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.
Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:
- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...
Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:
- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.
И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.
- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.
- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...
Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:
- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...
И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...
аутор: http://pricalica.blog.rs/
Река дома мог
У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.
Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.
И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.
Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.
А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.
* * *
Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.
аутор: http://pricalica.blog.rs/
Дечија Нова година
(илустрација преузета са нет-а)
Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
(илустрација преузета са нет-а)
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли...
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
(слика преузета са сајта brandofserbia.com)
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.
- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.
Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?
- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.
(Вифлеемская звезда - илустрација са нет-а)
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе. (аутор: http://pricalica.blog.rs/)Причам ти причу
(слика са нет-а)
У гнезду породица ласта посведневно се чула галама. А све то јер млади ластавић никако да се одважи на свој први лет. Када су, коначно, почели да губе стрпљење, родитељи одлуче да за кратко напусте гнездо. Но нису отишли предалеко: тек до оближњег дрвета, како би им малишан био на оку.
Ово њихово избивање, за старог и превејаног мачора, показа се као наручено. Без имало околишања, он навали да се додворава птићу-ластавићу.
Цврчак и мрав
(слика-рам са нета)
Испросивши на једвите јаде свој сопствени живот из руку немилостиве зиме, цврчак је, с пролећем, занавек поспремио вољени инструмент. И, уместо свирке и забављања других, он реши да пронађе свирца за себе.