[ Јеленине приче ] 04 Април, 2009 20:01

(Све слике су преузете са нета)

[ Јеленине приче ] 03 Април, 2009 18:15

- наставиће се -

 

 

 

[ Јеленине приче ] 02 Април, 2009 18:12

- наставиће се -

 

 

 

[ Јеленине приче ] 01 Април, 2009 18:51

- наставиће се -

 

[ Јеленине приче ] 31 Март, 2009 18:54

- наставиће се -

(И овог пута сам слике ради визуелизације бајке позајмила са нета)

[ Јеленине приче ] 30 Март, 2009 23:05

(Слика "Свитак" преузета са нета)

 

[ Јеленине приче ] 06 Март, 2009 02:03

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад

говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.

Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-

даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)

Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

аутор: http://pricalica.blog.rs/

 

 

[ Јеленине приче ] 04 Фебруар, 2009 23:17

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

аутор: http://pricalica.blog.rs/

[ Јеленине приче ] 12 Јануар, 2009 18:43

(илустрација преузета са нет-а)

Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:

- Види, мајко! Јелка!

(илустрација преузета са нет-а)

Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.

- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.

- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.

- Зашто, мајко?

- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?

- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.

Мајка се насмеја.

- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.

- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?

Дечак се за тренутак стаде присећати.

- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?

- Тако смо рекли...

- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.

Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.

- Мајко, види!

(слика преузета са сајта brandofserbia.com)

Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.

- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.

- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.

Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:

- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.

Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.

- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.

Она се саже до њега.

- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.

- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?

- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.

Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:

- Мајко!

- Молим, сине.

- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?

- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.

(Вифлеемская звезда - илустрација са нет-а)

И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе. (аутор: http://pricalica.blog.rs/)
[ Јеленине приче ] 29 Децембар, 2008 20:30

(слика са нет-а)

У гнезду породица ласта посведневно се чула галама. А све то јер млади ластавић никако да се одважи на свој први лет. Када су, коначно, почели да губе стрпљење, родитељи одлуче да за кратко напусте гнездо. Но нису отишли предалеко: тек до оближњег дрвета, како би им малишан био на оку.

Ово њихово избивање, за старог и превејаног мачора, показа се као наручено. Без имало околишања, он навали да се додворава птићу-ластавићу.

 (Даље)

[ Јеленине приче ] 02 Децембар, 2008 00:52

(слика-рам са нета)

Испросивши на једвите јаде свој сопствени живот из руку немилостиве зиме, цврчак је, с пролећем, занавек поспремио вољени инструмент. И, уместо свирке и забављања других, он реши да пронађе свирца за себе.

 (Даље)