„И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши
гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо
и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега.“

(1.Књ.Сам.16,23)
„И знак велики показа се на небу: жена обучена у
сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави
њезиној вијенац од дванаест звијезда.“
(Отк.12,1)


По причама оних који је познају и одлазе код ње, кажу да је стигла са дугом. Није причљива, али све што каже права је мудрост, и пада на душу као капи кише на усахлу земљу. Сва је искићена туђим даровима и поклонима благодарности, али и поред тога њена скромност и смирење немају премца. Многима је и мајка и сестра и пријатељ. Врата њеног дома ни за кога нису затворена. Вечито будна, прима намернике у свако доба, било дана или ноћи. Као добра домаћица, свакоме нађе место за столом и послужење од кога крепи и душу и тело. Исто тако њој долазе и они болесни и са ранама и за сваког она има времена, лепу реч и лек; али и она сама иде многима у посету. Да је то тачно, рећи ће вам чак и они завидни, који су у сусрету са њом остајали поражени њеном лепотом и добротом, и, одбацујући своје рухо, узимали оно којим их је она даривала.

Много је прича и немогуће би било све их испричати, али је међу њима једна посебно драга, која је на чудесан начин дошла и до нас.

Наиме, у нашој непосредној близини, у времену прошлом, живео је човек до кога су непрестано долазиле вести о свечудесности ове Жене обучене у сунце. Но како је он био силно богат, великог имања и са небројено слугу који опслуживаху њега, жену и сина, то он реши да јој забрани пролаз кроз његов крај. Љубоморан на своју власт, он није хтео ни са ким да је дели. Али кад он изађе пред људе са овом забраном, изненада, са различитих страна, дотрчаше три човека са вестима:

- Господару, јавор који си посадио кад ти се син родио распуче се на пола! – говорио је први.

- Господару, јаре твоје најмилије загрцну се и угину!- задихано ће други.

- Господару, коњ твој највернији спотаче се на ливади, трчећи, и сломи ноге, те му морасмо муке прекратити! – изјави трећи.

А богаташ, како која вест пристизаше, све више поче да сумња како је за све одговорна Жена обучена у сунце. Још кад из правца куће угледа и четвртог човека како трчи, он му, не чекајући, потрча у сусрет, стрепњом се наоружавши.

- Господару, ваш син... – избезумљено викаше четврти човек још издалека.

- Шта: мој син... ?!? Говори, несрећниче... шта ми је са сином? – стаде га дрмусати богаташ, кад овај пристиже.

- Ваш син, господару, пао је... у постељу... Доктор га прегледа...

- То је сигурно дело Жене обучене у сунце! Нема сумње, дознала је да није пожељна овде, и сада ми се жели осветити – говорио је богаташ себи у браду, журно идући кући.. – Али неће бити како ти хоћеш!

И пун беса и ината, од бола који га изједаше у души, покупи на кола оно дрво, угинуло јаре и усмрћеног коња, те, понесавши то, упути се до места на коме пребиваше Жена обучена у сунце.

Кад је стигао пред њен дом, он је ни не погледа, већ испразнивши кола пред њеним прагом, дрско јој добаци:

- Ово су дарови које си сама изабрала, дрзнице! Срећом те се на време упознасмо, а сад - да те моје очи никад више не виде!

Али Жена обучена у сунце само оћута уз уздах, и тек погледом потражи очи богаташа. Но то не би овом по вољи, те он, избегавши га, седе на кола и одјури кући своме болесном детету.

Жена обучена у сунце се окрену ка баченој пошиљци, а затим одвоји два комада дрвета, одера с јарета кожу а са усмрћеног коња, златним маказама, одсече гриву. Од првог парчета направила је кутију са дршком, док је други комад савила у лук; јарећу је кожу уштавила и њоме обложила кутију; од гриве је направила две струне: једну је поставила преко кутије па све до почетка дршке, а другом је спојила крајеве оног савијеног лука. Кад је завршила, окачила је готову справу на зид.

Ушавши у кућу, богаташ затече жену како, сва уплакана, бди над болесним сином. Доктор је био немоћан, јер такву бољетицу до тада није видео. Оно што је било до њега, он је урадио, али им је пажљиво саопштио да га само чудо може спасити.

Дечаков отац, гушећи у себи сузе, све више потхрањиваше своју мржњу према Жени обученој у сунце, коју ни једног тренутка није испуштао из мисли, кривећи је за све. Најзад, не издржавши, он сав тај презир истресе и пред своју жену, поверивши јој се. Али што је он више насртао погрдним речима на Жену обучену у сунце и устрајавао у својој обести, увиде дечакова мајка да њихов синчић постаје све болеснији. Но, не налазећи храбрости да на ово укаже свом мужу, то и она, упавши у бригу, поче да побољева, док се најзад, и сама не разболи.

Несрећни богаташ, који је својим богатством могао да купи све, само не и здравље и живот својих најмилијих, немоћно паде на колена пред болесничким креветима. Туга, која му раздираше груди, заплака крвавим сузама бола. И држећи руку вољене жене у својој руци, он једнако понављаше:

- Зашто? О, зашто...!?

Његова супруга, с болом уздахнувши, цимну руку која је држаше и он се полако придиже, приближивши ухо њеним уснама.

- Жена обучена у сунце... ће помоћи... – прошапта ова једва чујно.

О, лудости, мишљаше човек! Зар она која му је све ово приредила? Али немајући куд, он погази понос и наредивши да му оседлају најбржег коња, пође да проси милост од Жене обучене у сунце.
 
- Узми ме за роба! – рече, павши пред њом на колена. - Учинићу све што желиш, само дођи и одагнај зло из моје куће!

- Ја га нисам ни довела, те га не могу ни терати – сасвим смирено изјави Жена обучена у сунце. – А због његовог присуства, не могу ни да ти дођем у посету. Ти си тај који га је звао; ти га и терај!

Њене речи га затекоше неспремног.

- Како...?! Зар ја...?! Како је то могуће?!?...

- Поверовао си свему што ти је рекло о мени... и сад си му слуга.

- Али, о коме причаш...?! – чудио се човек, не знајући више куд ће са самим собом ни како. - И како да непожељног госта истерам, о, Жено обучена у сунце, говори... помагај, молим ти се!

- Сачекај... – рече она и ушавши у кућу, изнесе пред њега ону обешену справу. – Узми ово!

- Шта је то?

 
 
- То су гусле. И кад дођеш кући, седи и свирај.

- Али... али... ја не умем...!

И Жена обучена у сунце му показа како да свира. И не само то, већ му даде и Песмарицу из које ће да пева.

- Ово ће отерати наметљивца. Иди сад...!

Човек јој заблагодари сузних очију и седавши на коња трком похита кући.

Кад је стигао, син и жена беху готово на умору. Часа не часећи, он привуче столицу, стави справу међу колена и поче гудалом да превлачи преко струне, а све певајући из књиге. Одједном се са тела сина и жене поче некакав црн облак подизати, који се сав на сумпор смрадни осећаше. Видећи ово, човек запе још силније и јаче да свира, а облак поче да се одмиче од њих, док га свирка сасвим не одува. А кад коначно нестаде, два болесника устадоше, обоје румени и ведри, пуни живота.

Скочивши једни другима у загрљај, сво троје се, заједно са слугама, стадоше веселити. У том се врата широм отворише, а с поља невиђена светлост испуни целу собу, тако да не могаху гледати. Чудећи се шта би то могло да буде, богаташ и сви остали изађоше у двориште, где стајаше Жена обучена у сунце, сва у раскоши, лепотом сијајући. Паднувши пред њом ничице, богаташ јој поче ноге целивати и богзнакако захваљивати.

- Устани, домаћине! – рече му Жена обучена у сунце, подижући га. Ево ме у гостима, јер си ме звао.

- Да, Доброчинитељко моја највећа, јесам и од мене данас нема на целом свету срећнијег човека – збораше пресрећни човек. - Како да ти се икад одужим за сву доброту коју си ми учинила, мени грешнику, који се на тебе гадом бацаше?

- Ја не потребујем ништа твоје, и сем тебе - мени друго не треба. Ако желиш, ти буди пријатељ код мене за трпезом, а ја ћу обедовати код тебе - са твојом породицом.

Жена и син стадоше уз њега, па и сви остали, радосно прихватајући. Затим објавише славље у целом крају, на коме се договорише да на најлепшем месту подигну Жени обученој у сунце дом. Јер свима тако приону за срце, да се не хтедоше од ње раздвајати. У то име овај богаташ подиже гусле, али тек што пође гудалом да превуче преко њих, он се окрену Жени обученој у сунце, те упита:

- Реци, каквом песмом је најбоље да увеличамо ово славље?

- Оном која се пева кад се освећује дом* – сва блистајући, рече Жена обучена у сунце.

И од тог доба, па све до данас, у тим се крајевима непрестано чује гусала звук, а земља се ова Србинова зове. А ту где оне поју, и где се људи својих предака присећају - наздрављајући вечности, тамо и Жена обучена у сунце с њима за столом седи.


Напомена:
*Псалам 30

аутор: причалица
 
п.с.: Захваљујем се драгој професорки Виолети на стручној помоћи при писању ове приче.
п.с.2: Слике су са нета.