Четвртак, Новембар 05, 2009
Просјакиња
Била је веома чест гост улица и свима добро позната. У својој старој и изношеној одећи, која је висила са ње због њене, не толико ситне, колико изгладнеле грађе, просила је од људи било какав посао, а уколико га не би било, онда се задовољавала и кором хлеба.
Постоје људи који се питају зашто Бог допушта да људи просе, али има и оних који одговор знају. Ови први се, унеколико, задовољавају својом осудом Бога, док други с вером у Њега хрле да се са просјацима сретну. Јер, истине ради, ни ови богати ни сиромашни се не могу једни без других спашавати.
Знао је то, у теорији, и Петар, ученик четвртог разреда основне школе, јер је то учио на часу веронауке. Па ипак, никако му није било јасно како то да од свих кућа ова просјакиња има највише посла баш у њиховој. И то би можда још некако и поднео, да га није, онако у пролазу, умела да оном својом рапавом и жуљевитом руком додирне по глави; чак и пред његовим другарима, који су је неретко знали исмејавати, гледајући на њу као на слушкињу.
Његовој мајци, која је била добра хришћанка, његово понашање није могло да промакне. Стога, кад год би га видела намргођеног због додира просјакиње, кротко би му прилазила, молећи га да не буде дрвеног срца, додајући:
- Шта би било да је у Пинокију остало дрвено срце? Он би занавек остао лутак у туђим рукама.
Овим и другим појашњењима, којих је мудра мајка имала за безмало сваку прилику и неприлику, успевала је да отера од њега те облаке смутње, којих у њеној близини као да није смело да буде. Затим би, као крилима ношен, одлазио на своја дечачка послушања, било да су се она односила на школу, кућу или игру. Све их је обављао у складу са својим могућностима, а на радост свих који су будно мотрили на његово одрастање.
Једино што су облаци, као вуци, кидисали на јагњад која би се с времена на време удаљила од стада и пастира.
На путу до школе Петар је са својим вршњацима пролазио поред куће у којој је становала просјакиња. Поприлично стара зграда којој је недостајала рука каквог вештог и умешног мајстора, налазила се покрај самог гробља, због чега је била повод многих разговора својственим дечијим маштањима. Још кад се настава одвијала у поподневним часовима, са трајањем до касног поднева и раног повечерја, деца би се често устављала у њеној близини, да из прикрајка мотре на просјакињу, за коју полако почеше да износе глас како је вештица која једе децу.
Премда се ова нова игра баш и није допала Петру, он се, скривајући се од мајке, прикључи овим несташлуцима, уздајући се да би му они могли помоћи да просјакињу, најзад, удаљи од њихове куће. Није желео да и даље на својој глави трпи њене руке, за које је говорио да су прљаве. А и ко зна да то можда није и истина – то да је вештица, јер је жена доста времена проводила на гробљу, носећи и размештајући свеће и цвеће. Његова је мајка добра домаћица која не излази превише из куће, да би знала оно што други знају и говоре. А кад говоре, ту мора да буде и истине; не могу деца да измисле овакве ствари тек онако, из чиста мира.
Тако је Петар убеђивао самог себе да чини праву ствар. И у договору са другарима, искрадоше се једне вечери те одоше до куће ове просјакиње да виде шта она ради кад град спава. Ех, кад би им се посрећило, мислио је Петар у себи, док је извиривао на њен прозор иза којег је догоревала свећа, па да може с поносом да стане пред своју мајку и стави јој до знања како их је све спасао од демонских сила. А како он има одличну оцену из веронауке, то он врло добро зна да је вештичарење завера против Бога.
Но док су се гурали у жељи да свако задовољи своју радозналост, неко од деце се спотаче преко нечије ноге, те паде на канту у близини прозора, која бучно тресну о под, што просјакињу прену те она изађе у двориште да види шта прави буку. Стигла је таман кад се дечак, који се спотакао, придигао и дао у бекство, остављајући на тлу Петра, кога је у паду оборио и коме не пође за руком да утекне. Просјакиња му приђе и збуњеног израза на лицу га упита:
- Петре, сине, шта је ово било...?!
Петар, који се сав тресао од страха али и беса покушавајући да јој се отме из руку које није могао да гледа, не могаше да се суздржи већ гласно изрази свој презир:
- Нисам ти ја никакав син, вештичаро! Пусти ме! Не можеш ми ништа! Јеси ли чула: ништа!...
Као да ју је струја ударила, тако су његове речи деловале на њу, те га брзо ослободи свог додира. А док је гледала с тугом како бежи од ње, она подиже руке и стојећи тако сама у ноћи, прекри очи и поче тужно да јеца и грца од бола који јој раздираше срце.
- наставиће се -
аутор: причалица
Prijatna,pričalica,prijatno te pozdravljam.
*Јован с.с.
Хвала ти, добри наш Јово. Поздрављам и ја тебе, дакако.***
Pozdrav! :)))
Odbijanja najvise bole :(
Cekam nastavak!
Pozdrav!
:*
znači, jopet da čekam?
pa sobro, imam strpljenja kad mi se nešto dopadne
Prijatno!
I ja hocu da procitam nastavak:)
Tuzno je kako su ljudi ponekad nepravedni...cak i kad su deca u pitanju...
*behappy
Сутра, отприлике у ово време, ако Бог да, наставак следи. Поздрав!***
*домаћица
Само до сутра, надам се, кад долази крај. А тако ти је са мном, јер радим неколико ствари уједно, па кад шта стигне, хе, хе... Љубим!***
*месечина
Да, нарочито кад смо већ унесрећени, а друге несреће само траже изговор да нам се накаче приде и не бирају од кога ће да стигну. Поздрав до новог читања!***
Pricalice, ovo vise nije ni fer ni posteno.
Koliko puta ces jos da prekidas ovako dobre price????
Hoces da ti dodje duh malko da ti lupka nocas:)))))
*каспер
Ха, ха, ха... Па морам мало да вам држим пажњу. А мало је и подугачка. Дођи да те ижљубим, мило моје. Поздрав, народу драгом!****
Dace Bog da se jednom i izljubimo i stegnemo ruke:)
I da znas "narodnjakinja" se najvise i buni sto si prestala sa pisanjem.
*каспер
Па нисам престала, напротив. Само што пишем кад ми шта наиђе. Мада, и треба да ме рихта, да се не лењим. Код мене ништа није једноставно - све ја то искомпликујем, хе, хе... А да да Бог па да тако и буде, драга!***
daj nastavak , jedva cekam :)
pozdrav, Pricalice !
Uz tvoj naslov ja ti poklanjam svoja dva aforizma.
1.Pruži ruku prosjaku.On ne traži da se rukuješ sa njim.
2.Prosjaci vode računa o dostojanstvu svoje zemlje.
Sa ulica su se preselili pred vrata.
*настасја
Ће буде, драги немирко, хе, хе! Сврати сутра, да се читамо. Поздрав!***
*Даца
Хвала, Дацо. Драго ми је што поново налазиш инспирацију и дописујеш, уз старе, и своје нове афоризме. Грлим те!**
Кад сам прочитала овај почетак, потражила сам у њему лане, али га нисам нашла па сам одлучила да чекам још мало.
Радује ме твој наговештај да ћеш нам данас поставити и наставак.
Прича је сасвим у твом стилу. Као што написах на Тргу, говориш о темама које су заборављене(или занемарене), али увек имајући у виду племенитост и правду, до којих ћемо доћи, сигурна сам, на крају.
А деца умеју да буду баш сурова,али само зато што су то научили од одраслих.:-(
*Ви
Па рекох ти да нема сличности са сликом, а опет - није баш ни да нема. Само што та сличност није у ланету, хе, хе... А сад ћемо, дао Бог, да видимо шта нам крај спрема. Грлим!**
*полууспаванка
Па има их данас које се чак и диче тиме, само што ова није у том врзином колу.***