Васкршња бајка, други део

ивео једном много добар и честит цар, у којег беше веома немиран и ветропираст син. Гледајући га, поче се добри родитељ плашити за царство, које ће му, по његовој кончини, бити поверено. Стога одлучи да му још за свога живота пронађе добру невесту, како би женидбом смирио његов немиран дух.

Како одлучи, цар тако и крену да уради.

Тражећи дуго и помно, он најзад нађе девојку која му омили. Била је то принцеза Теодора, ћерка владара царства на Истоку.

О њеној лепоти рашчуло се по целом свету: њен поглед је био испуњен добротом, руке нежне од милости, усне румене од благих речи, а стас витак, коме ниједан ветар није могао пореметити узвишеност мисли. Где год је ишла, са собом је увек носила једну необичну кутију, у којој је држала своје рукодеље: платно, конце и иглу.

Истина, принц није био нимало одушевљен очевим предлогом о женидби. Међутим, када се, током једне посете Источном цару, сусрео са неземаљском лепотом његове ћерке Теодоре, он оста очаран и без имало противљења пристаде на брак са њом.

Свадба је била невиђено раскошна! Славило се и веселило три дана у читавом царству. Но, недуго после свадбе, мудри стари цар леже у постељу и, након краћег боловања, предаде царство и круну сину, те испусти душу и дух свој предаде Богу.

Пошто прођоше дани жалости, живот у царству настави се својим током.

У почетку је млади пар заиста лепо живео и сви уживаху у њиховој брачној радости; све до дана кад се пред капијом дворца не устави путујућа група крајње сумњивих сподоба. Оно што су продавали у толикој мери заокупи пажњу младога цара, да се царица Теодора с правом забрину. Наиме, ови светски преваранти и опсенари владали су таквим триковима какве јоште не видеше људи овога царства.

Одушевљен овим представама, цар Михајло, у ком се распали негдашњи немир, издаде наредбу да се капија дворца широм отвори и гости пусте унутра.

И док се царица Теодора молила Богу да јој мужа од зла сачува, дотле је вођа групе - који је био највећи смутљивац од свих - лукаво и смишљено прилазио цару, неуморно се додворавајући новим и новим магијама.

- Ваше величанство, све ово што вам приказасмо је тек онако – забаве ради. Али ми, који долазимо с краја света, знамо и за боље трикове од ових, само што они нису за свачији џеп!

- У том случају нека се из ризнице изнесе све благо! – нареди цар Михајло у свом безумљу.

И плаћајући дан и ноћ варку за варком, царско злато и драго камење пређе смутљивцу у руке. Но ту се злоба овога не устави; већ код последњег исплаћеног му златника, он поново приступи цару, снисходећи понизно:

- Ваше величанство, ово досад једва да је било загревање. Али и над овим триковима постоје трикови које јоште не виде свет... Само, за њих се велика цена плаћа!

- Дајем круну да видим! – викну цар у све већем лудилу, услед чега у дворани наста тајац.

И заиста, пред очима свих присутних почеше да се смењују, један за другим, разни трикови какве не памти свет.

Прође дан, и прође ноћ, а цар Михајло остаде и без блага, и без царства. Но злоба незаситна и трећи пут му приступи, голицајући његову омађијану машту.

- Ваше величанство, све ово није ништа у поређењу са триком чија је цена јединствена и још се није нашао нико довољно храбар да плати!

- Како? Па ја више немам чиме да платим! О чему то говориш, несрећо? – говораше цар у бунилу.

- Постоји благо за које цар не зна, а које може да подмири вредност трика. Само... да ли је цар вољан да плати? – говораше препредени лукавац, поигравајући се.

- Хм, кажеш да имам благо за које не знам...?! Па кад већ не знам за њега, то ме ни растанак са њим неће болети, зар не?

И набацивши некакав осмех на лице због своје довитљивости, цар Михајло викну:

- Плаћам! Показуј трик!

Смутљивац, силно обрадован његовим пристанком, злурадо пљесну рукама, а цела ова група, заједно са благом и царством у трену ишчезе.

Заиста, било је ово нешто невиђено! Цар, обревши се у изненадној пустоши, у почетку осети сладост одушевљења, али кад виде да се нико и ништа не враћа, поче да га обузима нека језа и страх, те се он, дошавши себи, сети царице и поче да је дозива.

А од царице Теодоре не беше ни трага! Њу су, као бесцен-благо за које цар није знао, ови опсенари одвели са собом.

Како се само стужио млади цар, али не могаше, од јада, сузу једну да пусти! Преварен и опустошен, униженог достојанства, он стаде да се премишља шта му је чинити. Али не могавши да смисли ништа што би га иоле орасположило, осврну се у круг и напречац изабра пут, те крену њиме на крај света по своју вољену царицу Теодору.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Почетна - Следећа

 

у.п.: Слике преузете са интернета.

 

Васкршња бајка

врежено је правило како се разне повести најбоље чувају од заборава препричавањем и записивањем. Међутим, овде то није случај. О овим надасве несвакидашњим догађајима сазнало се приликом истраживања старог и оронулог дворца, где је у једној од паучинастих одаја пронађена прашњава кутија за шваље. У њеној унутрашњости налазило се белоткано платно, конци за вез и – игла.

Ништа посебно, чинило се, али то ни изблиза није било тачно. Наиме, оног тренутка кад је кутија отворена и њен садржај био изложен светлу, пред очевицима поче да се догађа нешто што се равнало са чудом: игла, јединствена у свету, увлачила је нит по нит и хитро их размештала по платну, сликајући, један за другим, невероватне призоре повести коју је у себи вековима похрањивала. Али, да чудо буде веће, ти призори, колико год да их је игла изнова исцртавала, никада нису ни почињали, ни завршавали једнако, а ипак - то увек беше иста прича!

Да би открили како је то могуће, позвани су многи умни људи да се тиме позабаве. Међутим, нико од њих није могао ни приближно да докучи узрок томе. Ако је неко и покушао да дотакне иглу у послу, она би га убола, не дозвољавајући ником да је у послу омета. Сем тога, једнако тајновито бивало је и то што би се сваки пут, након што би се кутија затворила над управо извезеним платном, одмах по отварању ткање показивало бело, као да никада ништа на њему није рађено.

Та тајновитост, која је обавијала кутију, потрајала је све до дана када је била представљена једној малој, сиротој шваљи, у данима када је она помагала мајци да зараде неки динар шивењем не би ли породици омогућили свечан дочек Васкрса. Али како је једна сирота мала шваља могла себи да приушти ту част да посматра чудо са двора, будући да је кутија проглашена предметом од непроцењиве вредности, који се имао чувати у најсигурнијој ризници и из којег се износила ретко, и то само у случајевима од државне важности или какве свенародне свечаности?

Е па, управо једном таквом приликом, дакле, кад је требало да се кутија покаже у јавности (на дан који се те године подударио са хришћанским Празником), људи од поверења кренуше с њом на пут, али се догоди да их ухвати невреме и они, немајући куд, потражише склониште у кући сељака, у којој је живела и мала шваља.

Чувари, видевши честитост домаћина и породице, њихово хришћанско гостољубље, те љупкост мале шваље, одлучише да им за учињено добро узврате допуштењем да завире у кутију. Наравно, пре тога их подробно известише о тајновитости која ју је красила.

Кад је кутија најзад отворена, и игла, на опште одушевљење, кренула да увлачи своју прву нит у платно, догодило се нешто необично. Девојчица је, изазвавши устрашеност, како у очима чувара тако и свих у породици, пришла кутији и на трен прстима дотакла иглу. Онај почетни страх очевидаца нагло поче да прераста у збуњеност, а потом и у чуђење, кад видеше како игла мирно стоји међу прстима девојчице, која не само да ју је додиривала, већ се усуди да извуче и из игле и платна управо уденуту нит. Након тога је иглу положила на бело платно, а ова се, слободна, изнова усправи, вешто увлачећи конац друге боје.

Соба, у којој се нико није усуђивао ни да дише, наједном зажагори од узбуђених гласова. Све очи су биле упрте у девојчицу, док су сва уста једнако тражила од ње да им објасни оно што ни гледајући, нису могли разумети. У том је девојчица, топло се осмехујући, још једном зауставила иглу, и притом увукла у њу конац по сопственој вољи. Игла јој се ни овога пута није успротивила. Напротив. Поштујући девојчицину жељу, она је отпочела вез са новог краја.

Или је, кренувши с краја, журила новом почетку?!

Да, оно што је свим светским мудрацима измицало, маленој шваљи се показало јасно као дан. Наиме, игла никада, ни на једној нити, није правила чвор, што није учинила ни девојчица! Тако је повест увек бивала иста, те стара колико и нова, далека, а свима тако блиска.

Све до те вечери људи се нису усуђивали сами препричавати предочене им догађаје, јер нико није знао чији је почетак, а чији крај исправнији. Међутим, кад је тајна расветљена, тад повест поче да се приповеда слободно, на начин како је сваком понаособ била представљена.

Кажу да је након те вечери, и Празника који је уследио, кутија била виђена последњи пут. А ми, желећи да од заборава сачувамо успомену на малену шваљу, причу о овремењеним крајевима започесмо сећањем на то претпразнично вече по коме је и назвасмо

ВАСКРШЊА БАЈКА

или

ПОВЕСТ О ЦАРУ МИХАЈЛУ И ЦАРИЦИ ТЕОДОРИ.

 

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Следеће

 

СветоТрифунска бајка!!!

 

 

 

Драги моји бајкољупци,

Ево, на радост свих нас, баш данас, када прослављамо Светог Трифуна, из штампе је изашла нова сликовница, већ најављена, „Бајка о Сејачу“. Радост је утолико већа, јер је она настала из једног разговора са мени веома драгим бићем, коме сам је и посветила, а који, о чуда, баш слави овог Светог угодника Божијег. Заиста, нисам очекивала, али јесам прижељкивала да се ово чудо деси, и даде Господ, слава Му и милост! Том миленом ми момку и његовој породици од срца честитам Крсну славу, са жељом да их молитве Светог Трифуна увек чувају и прате и у Царство Небесно узведу. Амин.

А сада неколико речи и о самој сликовници. На њој је, као и на прошлој („Језерска принцеза“), радио исти тим у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић. И не само да су радили, већ су се у њу и уградили и тиме омогућили да жељено постане и оствариво; баш као и људи, који су својим добровољним прилозима и сами саучествовали у подухвату: да сликовница не буде продавана, већ да сав тираж буде подељен, деци најпре, као и библиотекама. Свима њима велико хвала у име моје и свих оних који ће имати прилику да у својим рукама држе сликовницу.

Желећи да направимо нешто препознатљиво и Српству примерено, а по узору на Русе и њихову традиционалност - заступљену како у екранизацији, тако и у илустровању бајки, то смо се мој илустратор и ја договорили да од ове сликовнице почнемо да обраћамо пажњу на детаље. Тако је, као узор, за одећу Сејача на корицама послужила одора Орловића Павла са слике Уроша Предића „Косовка девојка“. Ово је тек почетак, са надом да ће он условити још квалитетнију сарадњу.

Велико хвала и свима вама који свраћате на овај блог и својим коментарима и сами доприносите овом пројекту, али и онима који тек читају, не оглашавајући се. Наравно, захвалност иде и критичарима, јер се и њихов глас рачуна.

Уколико неко жели да наручи за себе „Бајку о Сејачу“, може да се јави на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Она је, као што рекох, на поклон, једино се плаћа поштарина, о чему бисмо се договорили накнадно. Такође, на исту адресу је могуће поручити и „Језерску принцезу“ (остало је још неколико комада, а цена је иста – 100 динара), као и збирку „Причом да ти кажем“ (150 динара).

После Васкрса сликовнице неће бити!

Воли вас и поздравља ваша причалица.

 

 

 

Нова сликовница - ускоро!

 
Дакле, након дугог ишчекивања, данас је, дао Бог,
нова сликовница-бајка и званично кренула са
штампом! За сада толико, а у догледно време
биће још речи на ову тему...
 

Калеидоскоп

 

 

 

Дође једном младић код Старца да се посаветује:

- Оче, трудим се, али имам проблема са родитељима. У свему оном што се тиче мене и мојих жеља, мајка и отац имају различите ставове. Просто не знам којем родитељу да се приклоним, јер је немогуће да им обома удовољим. То ме раздире... Шта, оче, да радим?

Старац га саслуша помно, па узврати:

- А имају ли твоји родитељи добар брак? Слажу ли се?

- Истина, они се слажу и мислим да имају добар брак, али се често питам како то...

- Да... Дозволи да ти испричам једну причу. У једном граду отац и мајка наизменично чуваху сина. А у том месту, путем којим би пролазили идући ка школи или се из школе враћајући, свакога дана сретали су једног одрпанца. Можда дечак и не би тог човека прашњавог лица и одеће ни приметио да се путем није нешто чудно дешавало. Наиме, кад га је туда водила мајка, она би му увек говорила:
- Учи школу, да ти овај не буде пример!

 

 

 

Међутим, када га је пратио отац, он га је другачије саветовао:
- Сине, ма колике школе изучио, нека ти овај човек буде пример!
И дечак је, будући послушан, чинио како су му родитељи говорили. И није имао никакве сумње да их је требало послушати – обоје.

Младић, изненадивши се, понови:

- Обоје!?

- Да, обоје – потврди и Старац. – А ево и зашто: када је мајка ишла са сином, то је било већ прошло подне и она га је водила кући из школе, а одрпанац је тада седео на клупи, држећи и испијајући пиво. Са друге стране, отац је дечака пратио изјутра у школу, а у то време, путем који су пролазили, могли су да виде тог човека како вредно ради. Тако је мудри дечак њихове подељене погледе ставио у калеидоскоп својих мисли, уобличивши их у јединствену целину. Тиме не само да их је обоје испоштовао, већ ни од своје слободе није изгубио, а свој лични пут је дугиним бојама испунио. Исто онако како су се, будући различити, твоји родитељи у погледу брака пронашли и саставили.

Младић, сав усхићен, заблагодари Старцу на времену и причи и, покупивши разнобојне стаклиће погледа са којим је дошао, оде да и сам, у калеидоскопу својих мисли, пронађе за њих слику.

 

аутор: причалица

 

 

 

у.п.: Слике су рад белоруског сликара Леонида Афремова, који је имао јединствену технику цртања, при којој није користио четкицу већ нож.

Камен - брдо

Каин и Авељ приносе жртву 

 

 

 

Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.

Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.

Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице.

Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.

А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.

Ускоро, свако је под својом остао да лежи...

Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио. Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.

Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.

Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:

- Где ти је брат Авељ?*

И, уместо да бежи, Каин зарида горко.

 

аутор: причалица



Напомена:
*(1.Мојс.4,9)

 

 

 

Бајка о Сејачу (III део)

 

 

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

ад су мештани чули да им за три дана долази краљ, а знајући због чега је у обиласку, они се наједном сви искупише на тргу. И једногласно доневши одлуку о ономе што им је свима било на срцу, брзо се разиђоше по кућама, да би истом почели из њих да излазе, носећи шта је ко имао: неки алат, други даске, трећи, опет, какав други грађевински материјал. И сви се они зауставише пред кућом Сејачевом, који је био негде послом задржан. Не губећи време, кренуше да је у слози уређују. Већ другог дана, скромни кућерак се претвори у диван дом, достојан да угости долазећег владара. Наравно, недостајало је само још нешто, али су се добри људи и за то постарали: одвојивши од својих уста, они с великом радошћу приложише храну коју су имали, како би и трпеза била краљевска!

Када се, након обављеног посла и избивања, Сејач најзад вратио кући, он сам ју је једва препознао. Очи му се напунише сузама удивљења. Али немаше он кад ни да се захвали својим мештанима, јер се већ наредног тренутка пред његовим новоуређеним домом заустави краљевска свита, из које сам краљ изађе, те поздрави домаћина и окупљени народ, назвавши им Бога. Немајући ни најмању представу о свему што се збива, Сејач се уплаши са чиме ће важног госта угостити. Али га страх брзо прође, видевши раскошну трпезу прострту насред дневног боравка.

Мало је рећи да је краљ био одушевљен топлином гостопримства као и оним што је осетио да краси момка. Али никако није могао да повеже његове рите са овом богаташком раскоши. Међутим, људи који су с посебном пажњом мотрили да краљ не оскудева ни у чему, свако мало би му, с послужењем, дошапнули и понешто из Сејачевог живота, што је краља из часа у час одушевљавало. Већ помисливши да је пронашао достојног и хвале вредног човека, он позва свог првог министра да се саветује са њим. А овај је, авај, видевши по приспећу, и препознавши Сејача, изнашао неки разлог да остане напољу и чува стражу, намеран да се са овим не сретне ни за живу главу. Но краљев позив је био изричит и тражио је да уђе младићу у кућу и осмотри га изблиза.

Скривајући поглед, да не би био препознат, министар се некако дошуња до владара. Али на сва краљева питања, он не могаше слово једно да изусти – толико се био тресао од страха, те је он само неразумно мумљао. И оно чега се највише плашио, најзад се и деси: Сејач се срете с његовим кукавичким погледом и препозна га, али на његову срећу, он га чак ни тад не ода. То га унеколико поврати, али као кобац мотраше на сваки Сејачев покрет, сваку реч. Краљ, већ сасвим сигуран да је момак добар избор, упита:

- Живиш ли ти овде сам, момче, или имаш и породицу?

- Сам, ваше величанство! – одговори Сејач уз наклон.

- Па то није добро! А што се не жениш, рођени? – распитиваше краљ потанко.

- Како да вам кажем, краљу мој, можда и буде скорог венчања, Бог зна. Верујте, ја сваког момента чекам да баш једна пређе праг, али колико чекам, толико се и плашим...

- Због чега се плашиш, момче, говори...?! Од неког или нечег...?!

- Давно ми је обећана, али све мислим: ко још данас држи до речи, ваша висости! – објашњаваше мудри Сејач.

Краљ, чувши ово, силно се разљути.

- Нечувено! Нема ничег горег од погажене речи!

Од ових његових речи министар поцрвене као булка, те поче несвесно да повлачи столњак до лица, не би ли се скрио од његове љутње.

- Ево, ово ми је утеха док вереница не стигне! – додаде Сејач и спусти пред краља ону ручно везену марамицу са почетним словима девојачког имена.

Али како марамица леже на сто, њу препознаше сви, чак и краљ, али и садашњи девојчин вереник, који викну:

- Какве би ово лудости биле! То је марамица моје веренице! Откуд она код тебе и како она може да буде теби обећана?

Сви се узнемирише, јер напетост нагло порасте у одаји. Краљ се и сам све више љутио и не налазећи никаквог одговора, најзад потражи погледом министра, тражећи од њега појашњење. Овај, стеран у ћошак, дрско се подиже - при чему разби чашу са вином, те укратко, не детаљишући превише, исприча о излету, да би на крају додао:

- Јесте, ја дадох реч, али смо нас двојица то већ истог јутра другачије уредили, те ја, у откуп за ћерку, дадох овом лажову новце. Па он је био гоља, није имао шта ни да једе, ни обуче, а кућа само што му се није на главу срушила! А видите сад: изгледа као дворац!

Ту се сви осврнуше, налазећи да би речи министрове могле имати смисла. Тада краљ погледа у Сејача, дозвољавајући да и он сам каже нешто у своју одбрану.

- Ваше височанство, господо, ја све до сада чувах неокаљаном част министрове ћерке, коју ми је он сам обећао, не из љубави, већ из поштовања према девојци. Она је могла да се откупи и самом речју, да је дошла и рекла да не жели да се уда за мене. Али је не кривим, сматрајући да је и она сама преварена. А ово све што видите, то не може никакав новац да купи, јер љубављу се не да трговати.

И ту им исприча за подвиг којим га недостојног удостојише његови Богом дани сељани, добар и честити народ ове земље.

Краља ово потресе до суза. Али један поглед на министра, коме је он сам поверио себе на чување, као и будућност свог вољеног детета и народа, подиже га од стола и он нареди да се сместа сви врате на двор.

И топло се поздравивши са Сејачом и дивним сељанима, он нареди кочијашима да се коњи не штеде у повратку.

По приспећу, још ни не предахнувши, краљ хитно окупи све своје министре и пред свима, своме првом министру, одузе службу и све почасти. Наравно, након тога, уследио је и раскид веридбе између ћерке сад већ бившег министра и официра. А дознавши да му је овај радио и о глави, то јест, да се планирао дочепати власти, краљ нареди да га скупа са породицом протерају што даље из земље.

Затим се, уморан од свега, повуче у осаму и размишљање.

Принцеза, бринући за вољеног оца, и чувши о врлинама Сејачевим, прекине за тренутак очево тиховање, те му рече:

- Оче, шта ће бити са упражњеним министарским местом?

- Не знам, кћери. Тек сада сам увидео колико је то место важно и да човек који буде седео на њему мора бити изузетна личност.

- Па зар ниси, дао Бог, нашао никог ко би одговарао? – рече она, загонетно се насмешивши.

Краљ је погледа најпре са чуђењем, не разумевајући на кога то мисли лепа главица, а онда као да докучи њену мисао, прозбори:

- Мислиш...?

- Да, оче, мислим...

И разгаливши се од радости коју обоје делише, они кренуше да издају наређење кочијашу.

Сејач, који је предао лепом сећању краљеву посету, порани и новог јутра са једнако истом мишљу која га је верно пратила одмалена:

- Хајде, устај, сејати треба, вече само што није, Бог с тобом, Сејачу.

Како се само изненадио, кад је, ставши на нови праг, угледао прашњаве кочије како се устављају, из којих га позиваху да уђе и крене код краља на пријем. Цело село га весело испрати сузних очију од драгости и милине.

Кад је стигао на двор, у сусрет му срдачно пође сам краљ, док се крај њега, једнако пријатељски, смешила принцеза. Сам поглед на њу већ је створио наклоност у његовом момачком срцу; али ни њено није остало ћутљиво – још како је поскочило кад га је угледала. Већ наредних дана уприличише велико славље у дворцу, поводом новог наименовања министра. А кад га коначно и задужише министарством, краљ му са пуним поверењем, поред државних ствари, повери на бригу и старање и своју вољену кћер.

Тако је Сејач, дочекавши дуго наговештавано вече, кренуо у сусрет јутру новога живота.

 

Мојој радости,

у сећање и подсећање на оно што је сам говорио,

подстакавши тиме и мене да испишем ову бајку,

с љубављу у Христу Господу.

 

 


Бајка о Сејачу (II део)

 

 

 

 

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

аравно, након овога, више нико није хтео да остане на имању, па су се већ исте вечери гости почели паковати за повратак. Но, кад полегаше, министру сан никако да дође на очи. Он је знао да мора нешто предузети, те поче муњевито размишљати како да се из свега неокаљано извуче и спасе себе чудовишног брака, који је озбиљно могао да поремети његове намере за устоличење сина. И ту му сине мисао, да кад успе овог да ожени, неће морати да брине за гољу, те он потрча - а са њим и напречац надошли тамни облаци, потражи кућу момка и, пробудивши га из сна, рече му:

- Види, синко! Ми сад идемо кући, да све уредимо, па ћемо, кад све буде готово, послати по тебе. Можда ће мало потрајати, јер је сад време неодложних послова од велике важности за нашу домовину... А и девојка је још млада, мора да се навикне на мисао о удаји... Али ти ништа не брини. Молио бих само да до даљњег никоме ништа не говориш о свему што се збило, а ја ћу, у своје време, већ послати или, још и пре, лично доћи по тебе! Реч је реч! 

А у том истом тренутку, кад он то с муком превали преко стиснутих уста, са неба запара муња и разлеже се силан гром, да се министар престраши и од страха поскочи, скоро павши на лежећег момка. И, излетевши из куће, он појури своме имању, где стиже мокар од кише и са срцем у петама.

Сејач, кротко се повинујући свему, устаде лагано из кревета, те изађе на кишу, радујући јој се. Као да је земља продихала са њом, тако ју је све дочекало – изузев гостију у одласку који су слабо марили за ово чудо с неба. Они су журно чекали да се што пре удаље од овог места за које их ништа лепо није везивало.

Са кишом приспеше дуго жељени послови. Новца ни сада није било, али се бар није гладовало. Сејач је и даље одлазио и нудио помоћ где год је била потребна, помажући породицама да се што пре опораве и деца да им не дочекају зиму гола и боса. Све више је постајао омиљен међу мештанима и није било човека који није осећао кривицу што му не може платити труд и зној. А ако би му нешто они богатији и платили, он је то здушно делио са сиротињом. У слободно време, одлазио је у шуму, тражећи и налазећи за себе нешто да се прехрани. Вести од обећане младе и оца јој министра не би ни на веру. Но Сејач једнако ћуташе, никоме ништа не говорећи, поштујући договор.

Са друге стране, у дворцу се припреме за краљев обилазак стадоше убрзавати. Први министар је одавно заборавио на дату реч, а камоли да се више и сећао Сејача. Својим најближим пријатељима и сарадницима је, по повратку, рекао да је момку дао откуп за ћерку, што је момак радо прихватио, те је то њима било довољно да више не запиткују. Наравно, кад се опет прочуло да је девојка слободна, почеше да је салећу угледни просци, тако да се она веома брзо верила за једног официра, чија је каријера била у успону. То је све веома годило промућурном оцу, јер је тиме његова позиција додатно ојачала, а што му је било неопходно ради постизања коначног циља – освајања власти! Тако је он свуда са собом водио, као каквог потрчка, свог сина, не би ли овај запао принцези за око. Али, нажалост, то се никако није дешавало; штавише, принцеза је по сваку цену желела да избегне друштво момка, који је у њој изазивао немир. Но отац и син су били упорни, више окренути томе да удовоље краљу, сматрајући да ће се девојка ионако повиновати очевој мудрости. Због свега, краљ, као човеку од највећег поверења, указа част да пође са њим и буде му од помоћи при одабиру младожење за његову миљеницу. Поласкан, министар се захваљиваше силно, хвалећи мудрост краљеву, уједно предложивши да им у пратњи буде и његов будући зет, официр, ради сигурности. Али далеко од тога да је он бринуо о сигурности краља, будући да је он у глави имао само једну бригу.

Било је то најнеобичније од свих краљевих дотадашњих путовања. Упознавао је на том путу свој народ, његове навике, вољу и жеље, и увидео да му је Бог дао да служи добрим људима. Али, међу свима, он ипак не нађе и оног једног који би био по мери његове кћери. Таман кад би помислио да га је нашао, његов би саветник одмах нашао ману да овога облати, а оцу није требало много - ни двапут рећи, па да се поколеба. И тако, прошавши готово целу земљу и не нашавши достојну прилику, краљ поче да тугује. Министар, видећи га неутешног, зналачки му приступи, и, користећи ситуацију, поче да му саветује како би можда ипак било боље да прилику за девојку потражи међу онима које познаје и цени и који су по звању приличнији да буду међу изабраницима. Краљ, пажљиво га саслушавши, рече:

- Можда си у праву! Хајде, ако не нађемо ништа вредно ни у следећем месту, враћамо се на двор и радићемо како кажеш!

Министар се уздржа да не скочи од задовољства које га изненада испуни, те, сложивши се са реченим, нареди да двојица оду напред и нађу где год преноћиште за краља.

Оно што министар није у својој обести приметио, било је то да је на само три дана хода одатле било место у којем беше његово лично имање и Сејачев трошни кућерак.

 

 

 


Бајка о Сејачу (I део)

 

   Chris Higham - The Sower

 

Chris Higham - The Sower
 
 
 
 
 
 
 
аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

времена давна беше једно краљевство над којим владаше веома мудар и праведан владар. А у том краљевству, негде у забити, било је једно село и у њему живљаше човек сиромах, који је с тешком муком прехрањивао жену и синчића, али се никада није жалио нити роптао. Није се плашио никаквог посла а због поштења је био уважаван чак и од оних тешких на парама.

У почетку је послове обављао сам, али кад је синчић порастао толико да му може у понечему помагати, он поче и њега водити са собом. Будио би га с првим јутарњим зраком, са увек истом узречицом:

- Хајдемо, сине, с Божјом помоћи! Што с јутром посејемо, то ћемо с вечери да уживамо.

И дечак би хитро устајао, пратећи вољеног оца, премда, због младости, и не разумевајући ову мудрост с којом га је будио. Јер су, од свих послова које су обављали, најређи били они по њивама, тако да сејања готово да и није било. Више се ту радило по шталама, секла су се и цепала дрва, тестерисало се, мајсторисало и радило све оно од чега је, истини за вољу, велика већина бежала. Међутим, и поред тога, дечак би сваком ко би га питао где иде или шта је радио, одговарао да је од раног јутра сејао, поштујући тиме родитељско васпитање. Ипак, његови вршњаци су у томе више видели разлог за шалу, те га због тога прозваше - Сејач.

И растао је мали Сејач, не из дана у дан, већ из трена у трен, и не само телесно, но и у мудрости он поче засењивати многе, чак и старије од себе. Био је ретко послушан и хитар, брз чути, спор говорити, вредан и надасве златне руке: чега год би се латио, то би под његовим прстима процветало - тако је био Богом благословен у послу.

Кад је већ израстао у момка, он узе на себе да се брине и стара о својим онемоћалим родитељима и гледаше их све до њиховог блаженог уснућа, никада их, ниједном речју, не увредивши или нечим озлоједивши. Због тога су га поштовали још и више и као човека и као мајстора, чак су се негдањи подсмеси претворили у изразе поштовања, да су га као пример наводили својој деци. Они старији би га гледали и као сина, само да није био толико сиромашан. Јер он, ни за живота а ни након смрти родитеља, немаше ничега са чиме би могао жену издржавати, бар не онако како су то други замишљали да треба чинити; све што му је остало у наследство, био је трошни, оронули кућерак, који једва да се држао на ногама. Новца никада није било за темељне оправке, па су се довијали како су знали и умели, са оним што су имали, да га крпе и крпљењем одржавају у животу. Сејач, оставши сам, имађаше још мање прилике и средстава за оправку. Но он је ионако био милостивог срца, те је више бринуо о другима него о себи. Али и не може се баш увек, без обзира на жеље. Јер некако, баш по престављању његових родитеља, нагрну суша у те крајеве, што не само њега, већ све поче да баца у оскудицу. Понестајало је свега па и посла. Многи радници, надничари и слуге, постајали су вишак и терет и слати су кућама. Зато је сваки зарађени комад хлеба био прави благослов.

Истина, живот је постајао из дана у дан све тежи, али Сејач ни у тој несрећи није зароптао. Штавише, знао је да, и кору хлеба коју би с тешком муком зарадио, подели са гладнима, понајпре комшијском децом. Али не само са њима! Умео је он често да посећује околне шумарке те да и са младунцима каквих животиња, које су и саме гладовале, подели последњу кришку. Посебно је бринуо о малом мечету, чија је мајка завршила као трофеј на поду каквог богаташа. Њихово је пријатељство било дирљиво, ничим условљено, тако да су се једно другом радовали при сваком сусрету.

У међувремену, док је суша царовала једним крајем овог краљевства, у другом делу, где је био и краљевски дворац, дешавало се нешто необично. Наиме, мудри и праведни краљ стаде премишљати о удаји своје ћерке јединице. Она само што није приспела за брак, па је било неопходно унапред испитати могућности.

Помно размисливши ко би могао бити ње достојан, он помисли:

- Хм, ако бих своју кћер дао за жену било којем од принчева из суседства, то ми се виши чини као да бих рођено дете продао, а, поврх тога, ко зна шта бисмо тиме добили и она и ја и цео овдашњи народ. Туђин не мора да воли туђе. Стога је можда боље да се уда за праведног и поштеног човека, оданог својој земљи, који има потврду од народа да је честит, неголи да има шупље звање за којим би с лакоћом могла да дозвечи каква неугодност. Помози Ти, Боже!

И краљ, посетивши своју кћер, која је по мудрости све више сличила оцу, и добивши од ње потврду да је сагласна са њим, објави вест у целом краљевству да ће у најскорије време кренути у обилазак не би ли пронашао човека достојног да буде краљевски зет.

Наравно, оваква краљевска одлука наиђе на неразумевање међу многим министрима, који су већ поодавно били у везама са принчевима из окружења, онима који су гајили наду да би могли наследити трон. Међутим, брзо су они то заборавили и гурнули те понуде у запећак, јер су изнашли нешто боље за себе: сада је сваки од њих, који је имао сина, видео у томе могућност да се докопа невиђене почасти - да преко деце владају краљевством. Међу њима, посебно се лукавством, али оним скривеним – најгоре врсте, истицао краљев први министар. Видео је он свога сина, иначе момка веома разметног и раскалашног живота, великог расипника али поводљивог и поткупљивог, као будућег краља и већ идућег дана поче да скреће људима пажњу на њега. Чак је у то име организовао и велики излет на своје огромно али удаљено имање, које је обилазио само кад је требало да убире порез. Позвао је уважене и присне сараднике са двора да се придруже његовој породици: жени и сину и једнако размаженој, мада лепој, ћерци. Наравно, краљ није могао да буде присутан, јер је он већ отпочео полако с припремама за свој најављени обилазак, а што је управо овај министар, са овим излетом, на свој препредени начин желео да осујети.

И тако је поворка богатог света кренула на дуг пут, а који се имао зауставити баш у оном крају у којем живљаше Сејач. Нико од њих, сем неколицине запослених на имању, није познавао богатог министра ни његову породицу. Али су сви мештани били обавештени о њиховом доласку и излету који је требало да се уприличи у шумарку.

Кад су гости, преноћивши и одморивши се од пута, поранили да за раног јутра ухвате какву-такву свежину у природи, они кренуше у поворци, на удивљење свих очију које их испратише, до шуме.

У почетку су били некако стидљиви у разговарању, али их та стидљивост брзо прође и они почеше све гласније и гласније да се надвикују. Наравно, скривени и ненавикнути шумски живаљ то поче силно да узнемирава, да би у једном тренутку, опасно се приближивши месту где се одмарала мечка са младунцима, ова скочила и појурила, насрнувши баш на министрову ћерку. Престрашена девојка потрча колико је ноге носе; али у лаким и нимало прикладним сандалама, као и ненавикнутим ногама на било какву хитрост, она није имала никаквог изгледа пред разгоропађеном мечком. Отац, видећи да ће му дете сигурно погинути, наједном повиче:

- Ко ми спасе ћерку, добиће је за жену!

Ускомеша се гомила, али нико од присутних ни да се нашали или накашље на животињу. Чак, да брука буде још и већа, и брат девојке се, уплашен за сопствени живот, уз врисак попе на најближе дрво. А девојка из трена у трен губљаше предност. И у тренутку кад ју је готово сустигла, мечка се наједном пропе, силно забрундавши, док се девојка залети у незнанца, који се изненада појави на стази и испречи на путу.

Био је то нико други до Сејач, који се неким послом затекао у шумарку. А мечка беше оно мало мече, које је он одгајио на корицама хлеба, а која и сама сад одгајаше с тешком муком свој подмладак. Он јој се пријатељски обрати, а од његовог гласа се животиња поче полако смиривати, док најзад не седе питомо крај његових ногу. Ту он замоли да му добаце нешто са богате травнате трпезе и, нахранивши је онако изгладнелу, пусти је да се врати гладним мечићима.

Тек кад се она изгуби сасвим из видокруга, људима одлакша и они живнуше. А онда почеше да загледају будућег зета. Они почетни говори захвалности брзо прерастоше у подсмех, кад угледаше рите на њему. Сама девојка, видећи коме ју је отац непромишљено наменио, одјури у правцу имања, ни не захваливши се момку што ју је спасио, али ни не приметивши да је за собом испустила ручно везену марамицу. Али најповређенијег поноса беше девојчин отац. Он је жалио двоструко: прво, што је за зета добио гољу, и друго, што је, уместо да пред свима прикаже сина у најбољем светлу, осетио силно понижење видевши овога како вришти, висећи с дрвета. Брука је била да није могла бити гора! Али сад кад је пред свима обручио кћер, назад није могао, знајући да би тиме угрозио понајпре свој положај код краља; краљ није трпео у својој близини оне који су кршили дату реч. Стога он, пришавши момку, процеди с муком:

- Нас ћемо двојица о свему већ разговарати.

Младић се поклони пред њим, рекавши:

- Како говорили и радили, тако нам и Бог помогао, уважени министре! Слуга сам покоран.

И пустивши министра да оде, Сејач се саже доле и узе ону полеглу девојчину марамицу коју понесе са собом...

 

 

 
 

 

Две стазе пута

 

 

 

 

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.

- Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.

- До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.

- И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето...

- Може, господару... Мени треба посао и храна.

И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.

- Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.

Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.

На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Богаташу се очи распаметише овим вашаром таштине, да он просто није знао где да се пре окрене. А свет, привучен његовим богатством, устављаше га, вукући га тамо-вамо, што њему силно гођаше. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.

Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Но он је то све ћутке подносио, ревносно пратећи свог господара током читавог дана и угађајући његовим хировима. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му је тек бесловесни израз на лицу.

Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.

Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.

- Али, ја сам само најамник, погрешили сте... Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.

Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.

Богаташ, како виде то, позелени од зависти.

- Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!...

- Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.

Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање. Уплашен, он се хитро окрену у смеру из којег је оно долазило, и имаше шта и да види: по њега дођоше пси какве земља јоште не виде, а и кад би видела, од страха би се распала.

И тако он, разрогачених очију, би одведен њима, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град - не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори.

 

аутор: причалица

 

 

 

И би промоција!

 

 

 

 

Вреди ли писати за децу? Дајем вам слику па сами просудите: ако вас на вратима дочека Мали принц са букетом цвећа, ако вам Мала принцеза својим читањем дирне у срце и ваше имагинарне ликове оживи на дирљив начин а у публици имате девојчицу којој је жеља да буде песникиња, реците ви мени, драги причољупци, да ли, заиста вреди? Никада нисам сумњала, а јуче, по ко зна који пут од како пишем, добих потврду да – вреди! У то су ме уверили и мој сада званични Клуб „Сцена Црњански“, који је био и организатор промоције, као и дивни учесници који су са невиђеном љубављу помогли у представљању сликовнице и збирке, затим предивна публика, што присутна физички, што она која нас је мислено пратила сваку стопу, породица, родбина, пријатељи...

Било је то вече бајке и чуда у правом смислу речи, дао Бог. Анка, жена коју је неко с правом назвао добром вилом, својим је невидљивим штапићем с лакоћом постављала ствари на своје место. Ниједна друга реч у опису њеном не би боље пристајала од – феноменална! Мирослав, човек изванредног држања и отмености, оне која краси истинске прегаоце у уметности, а која се, самим тим, преноси и на живот, дочекао ме је таквим речима добродошлице да не можете а да се не осетите почаствовано што сте члан једне тако велике, културно-историјске институције, каква је Клуб „Сцена Црњански“. Импресивно! А шта да вам кажем о Малој принцези? Па још имена које причалица необично воли, а лепоте истинске принцезе, као и гласа као каквог жубора бистрог планинског поточића. Сара је била украс промоције! Ето! Дивна Уница! Само један поглед је довољан на њу и знате да вам је особа освојила срце. Љупкост која плени и дечија искреност коју највише ценим код људи. Љиљана, жена која је, поред задужења за слике, имала и то послушање да нам се представи читањем. А то је било уживање! Замислите неког ко вам пред вече чита приче за лаку ноћ са таквом милином, да нестрпљиво ишчекујете крај, али вас сан превари, па се с јутром будите у знању да се причање наставља. Е тако Љиља чита! Виолета! Моја радост, са којом се, најзад, упознах. Како пронаћи речи за неког коме речи служе? Али служе на добро и само на добро, чак и кад праве резове тамо где су потребни: да болесно не зарази здраво, а здраво да олиста, процвета и плод донесе. А зар то није у опису оних који треба да нас уче? Као и оних који нас лече? Али и свих других, па и оних који пишу. Све то је била сама суштина њене беседе, верујем, блиске свима окупљеним.

Шта рећи о блогерима који су дошли да увеличају ово вече? Домаћица! Каква год да је на блогу, таква је и у стварности. Ако пажљиво читате и пратите блогове, можете сасвим поуздано наслутити како особа „дише“. Касније јој само додате изглед, али вас оно - душом прочитано, ретко превари. Домаћица личи на себе! Тањана! Та жена има енергије, то је неспорно! Њена цурица, верујем, ужива у свему ономе што мајка може, уме и воли да ради кад су заједно. Весела је веселица права! Беддансер је блогер кога најпре упознах на промоцији, тако да ћу његове постове да пратим другачије од свих осталих блогера. Али мени је драго што је и он део блога причољубаца.

Али, поред блогера, упознах и моју дивну Кају, ону која има ту част и привилегију да док прича са мном не испушта оклагију. Она која кад ме највише грди, највише ме и насмејава, јер је искрена и увек каже шта мисли, не претварајући се да је оно што није, нити да иде неком „уз длаку“, сматрајући да се тако човек подцењује и унижава. Она је мени ко Пинокију цврчак. А ту је и моја Ана, мој друг са којим годинама, након необичног упознавања, одржавам преписку, и са којом се, након 17 година, поново сретох, а као да се нисмо ни растајали. Па има ли шта лепше? О мојој екипи, која ме је допратила, као и девојци која нас је дочекала у Београду, можда је незахвално говорити са моје стране, али кад кажем род – онда тако нека се и разуме, дао Бог. Свакако, нећу заборавити да споменем ни песнике: Свебора Делића и Слободана Б. Ђуровића, који су ме даривали својим књигама, а са којима ћу наставити да се дружим кроз поезију.

За крај ми остаје само да се кратко осврнем на онај део промоције, који је можда остао ускраћен за имена, али без којих промоција не би била тако чаробна. То су сви они бајкољупци и причољупци, којих, Богу драгом хвала, још увек има у нашем народу и који гаје дете у себи, уједно мислећи како и друге томе да науче. Ако за цену књига чујете да је “срамно ниска“, да је „штета што их нема у продаји, како би се могле куповати на поклон деци о каквим догађајима“, ако видите да се купују у пару и то умножене или утростручене, како онда да се не радујете? Па још кад ту радост деле и други са вама, како не осетити да сте део бајке? Стога захвалност свима, без изузетка, да никог не заборавимо и нехотично се огрешимо.

А све доживљено биће само на подстрек, и ветар у леђа, до неког новог сусрета и бајке чији ћемо део бити – даће Бог.

 

Ваша причалица,

с љубављу.

 

 

 

Даје се на знање!

промоција
 
слика-рам са нета
 

Збирка - "Причом да ти кажем"!!!

 

 

 

 

Драги моји причољупци,

Ево, дао Бог, изашла је из штампе - како је и планирано за Васкршње Празнике, нова збирка приповедака назива „Причом да ти кажем“. И на овој књизи, као и на сликовници, радила је иста проверена екипа у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић, с тим што је овог пута промењен издавач. Наиме, од тренутка учлањења у Клуб, причалица има ту част и задовољство да јој издавач буде Ђуро Салај АД Београд.

За представљање ове књиге најбоље ће послужити реч рецензената. Али, пре тога, да се најтоплије захвалим свима заслужним горе споменутим, као и нашој милој Анки. Иначе, и ову збирку могуће је наручити, (по цени од 150 динара + поштански трошкови), на мејл:

 

 

 

jezerska.princeza@yahoo.com

 

 

 

Рецензија


 

Ево још једног дела Јелене Јергић, на свеопшту радост. Поред досадашње две, угледала је светлост дана и ова књига, назива „Причом да ти кажем“, као дар деци за предстојеће Васкршње празнике.

Читајући ове редове, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава чисту и Богом испуњену децу, отварајући им видике за предстојећи живот, насмејавајући их, упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи, Богу.

Интересантна је снага речи којом се писац прилагодио читаоцима без обзира на узраст, у зависности од дара, те отворио могућност извлачења снажних закључака читалаца, примене искуства у практичном животу. Познајући писца, одрасли читаоци с лакоћом закључују да је темељ писању хришћанство, православље, учење Светих Отаца, снажна и пуна љубави породица у којој је рођена и одрасла, и жеља да стечена искуства буду примењена у практичном животу имајући у виду правило: „Малој деци прво мека храна, а касније тврђа“. Овај писац у читаоцу изазива осећај боравка у некаквом другом свету, посебном свету, свету из маште, где се врло лагано уграђује и налази чиста душа, жељна правде, сигурности, мира, љубави.

У свим ситуацијама имамо сукобе добра и зла, позитивног и негативног, али увек добро надвладава зло. Писац успева врло лако за улогу Добра придобити читаоца, што је од посебног значаја за децу и родитеље, децу којој се путем ТВ-а, интернета и данас многобројних средстава углавном нуди насиље. На тај начин лошија страна човека заузима чиста дечија срца, а родитељима се даје добра подлога за рад на пољу васпитања деце, у циљу стварања здравих личности, корисних чланова Цркве, државе, породице.

Понуђене басне утемељене су на непролазним вредностима својственим „нашем човеку“: вери, нади, љубави, поштењу, уопште врлини, али данас ретко и тешко доступним у друштву коме припадамо, јер понуда корисна за душу детета и човека, на нашу жалост, у многим домовима, породицама, сматра се старомодном. При томе се губи из вида да квалитет поуке, попут ове, није временски ограничен, тј. да има и имаће увек своју високу цену.

Љубав према Богу, људима (посебно деци), врло видљиво у тексту, подстакла је писца, који се успео уселити у многа дечија срца знајући за речи Светога Јеванђеља: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Божије“ (Мт.18,3), на скупљање и писање понуђених тема што је морало дати видљиве резултате...

Велика је радост да је ова збирка угледала светлост дана, и биваће све већа што више буде присутна у нашим домовима, у рукама деце и родитеља.

Верујем да је постигнут жељени циљ, и надам се да ће писац наставити да ствара служећи тако заједници, умножавајући свој дар, оплемењујући љубав безазлених дечјих срца, и да ће, гледајући резултате свога рада, непрекидно надграђивати и уздизати себе у „меру раста Христова“.

 

С благословом,

Протојереј Зоран Јагодић.

 

 

 

Причом да ти кажем

 

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“ (Иво Андрић, О причи и причању)

Овај део Андрићеве беседе, изговорене приликом доделе Нобелове награде 1961. године, наметнуо ми се сам од себе када сам сазнала да ће се друга збирка приповедака Јелене Јергић звати „Причом да ти кажем“.
Кажем: наметнуо се јер ми се та спона чини као најприкладнији увод у запис о људској потреби за причом и претакањем сопствених и туђих искустава у умотворине вредне пажње свих нараштаја.

Прва збирка Јелениних прича, „Све у причама бива“, објављена је 2008. године, и ево сада, две године након тога, Јелена нам нуди још једну збирку писану у истом стилу и са истим циљем: да нас дотакне, насмеје, растужи, обрадује и покаже да увек можемо бити бољи и ми сами и свет у коме живимо.

Збирка „Причом да ти кажем“ састоји се из три целине: Шумске мудролије (у којима су главни јунаци животиње), Причом да ти кажем (у којима су ликови углавном деца, али и један ластавић, као и цврчак и мрав) и Из ризнице народног ствараоца (две народне приче).

У „Шумским мудролијама“ главни јунаци су животиње, и то углавном лија и меда. Лија и меда су понекад налик људима који су пријатељи из користи (Брига за децу), али су и ситуације у којима се налазе разрешене у складу с тим, јер се, у том случају, када се пријатељство не заснива на искрености и истинској љубави и поштовању, обично догоди да неко буде надмудрен.
У Јелениним причама лија није приказана онако како је обично приказују басне: она је понекад насамарена („Брига за децу“, „Рачуни и трофеји“); горда („Спасила саму себе“); лицемерна и користољубива («Рачуни и трофеји»), хвалисава («Велик или мали»), уплашена («Случај са два краја»), али и она која уме да врати истом мером кад је преварена («Чист рачун – дуга зима»), док је меда у поменутим приповеткама лукав, саможив, прорачунат, користољубив.
Врло су занимљиве и приче «Гуска трачарица» и «Зачарана жаба» јер говоре о лошим навикама као што су трачарење и лаковерност, као и о опасностима које вребају оне који не размишљају здраворазумски. Понекад и онај ко је млад уме да надмудри иначе препредена бића, као што је случај са ластавићем из приповетке «Причам ти причу».

У овој збирци животиње су носиоци неких људских особина, нарочито порока и врлина, а ситуације у којима су приказане заправо представљају ситуације у којима се често налазе људи. Зато способност животиња да говоре и реагују као људи делује тако реално и реалистички, иако се, наравно, преплиће са фантастиком.
У овој збирци има прича које нису басне, пошто не доносе уопштено искуство (лија није увек лукава, цврчак није увек распеван, жаба није увек хвалисава), већ су то све духовито смишљене ситуације из људског живота, иако су ликови животиње, тако да је пре реч о причама о животињама.
Приче о животињама се разликују од басни и по структури и дужини јер су сложеније и имају више епизода, а повезивање епизода углавном се врши преко главног јунака. Кад би се разне епизоде једне приче о животињама узеле као засебне целине и кад би им се додала поука, лако би се од њих могле створити басне, пошто басне, својом краткоћом и алегоријом и наравоученијем, указују само на једну важну појединост.
Пажња читалаца се углавном преноси са особина животиња на односе међу ликовима, тако да је у причама о животињама, за разлику од басни, важније дешавање, необични сплет околности и занимљиве епизоде него наравоученије.
Јеленине приче немају наглашено наравоученије, али се морална поука намеће сама по себи.

 «Дечја Нова година» јесте прича о досезању звезде на храму Светог Саве, односно о досезању крста, православља: «За ту звезду не треба новац. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да бисмо је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.“
Прича „Приоритети“ јесте прича о племенитости дечака Николе: о одрицању од сопствених жеља и о изненада спознатој великој радости давања. Као да је ова приповетка разговор са приповетком Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, а дечак Никола, погођен судбином ратних инвалида, пошто се одриче своје највеће жеље како би помогао ономе коме је то потребно, као да својом племенитошћу ублажава ране газда-Благојевог сина из поменуте приповетке.
«Поверење» успоставља мост између родитеља и деце, и говори о потреби детета да буде схваћено и да му родитељи укажу поверење; «Писмени задатак» је прича о победи православне вере над бајкама и о дечјој искрености и мудрости због које се одрасли постиде и преокрену; «Просјакиња» је дирљива прича о жени која је изгубила ближње и коју друштво неправедно одбацује, али и о деци која умеју да буду сурова док не открију праву истину.
Врло наглашену религозну ноту имају приповетке: «Река дома мог», «Заблуде у свађи» и «Жена обучена у сунце». У њима тријумфују племенитост, кроткост, стрпљење, љубав.
Приповетке: «Најважније у животу» и «Пријатељ народа» писане су у традицији народне бајке, док је «Прича о два јарца» нарочито занимљива зато што доноси спој народне и исконске мудрости; две паралелне приче: једне библијске и једне свакодневне, а њене поуке се своде на одрицање од свега што је материјално и овоземаљско, испуњено гордошћу, и прихватање духовног блага, скрушености и скромности као идеала коме треба тежити.

Збирка садржи и параболе. Оне, као и басне и приче о животињама, имају циљ да читаоце поуче, али су у њима носиоци радње људи. Ситуације су врло реалистичне и наизглед уобичајене, али су параболе писане узвишеним стилом  и исказују неку религиозну истину или дају важну моралну поуку. И оне имају пренесено значење («Празне шкољке», »Светске бриге», «Светионик», «Гнев и Смирење», «Истина и лаж»).

Прву целину, «Шумске мудролије», чине, дакле, приче везане за шуму, у којој се налази  и гуска трачарица.
Друга целина, чији је назив истоветан са називом збирке, као своје јунаке има углавном децу, али и цврчка и мрава, мачку и ластавицу, жабу и роду, које нису становници шуме, бар не у овим причама.
По речима самог аутора, «Шумске мудролије» траже већу пажњу, иако су мање, док је у «Причом да ти кажем» изражено приповедање. То су приче које траже баку, ватру у камину, дечицу окупљену око баке и снег напољу (што се може видети и на корицама књиге).
Трећу целину чине две народне приче, које Јелена уноси како би нас и насмејала и поучила. То су приче: «Божије старање» и «Снаја и зет».
Као мото приповетке «Светионик» јавља се и мисао Хелен Келер: «Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз преданост циљевима вредним поштовања.“

То су циљеви које аутор ове збирке приповедака увек има у виду и којима тежи. Залажући се за њих, Јелена Јергић, наша Причалица, наставља да нам прича приче, свесна да за све што кажемо и урадимо сносимо одговорност.
Она у потпуности следи поруку Андрићеве беседе о смислу књижевности и дарује нам приче које су „покретане љубављу и вођене ширином и ведрином слободног људског духа. Јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно.“

Овакве збирке приповедака све се ређе пишу у данашње време, јер већина стваралаца, у тежњи за модерним изразом и новим тенденцијама, не уме овако лепо, искрено, надахнуто и топло да нам приповеда о свету који нас окружује, а да при том видимо да то приповедање служи човеку и човечности.
Данас је, више него икад, потребно развијати у читаоцима уверење да добро тријумфује уколико се човек свим срцем и умом за то залаже, уколико се бори за праве вредности. Исто тако је неопходно развијати свест о значају и неопходности знања и мудрости у животу, као и о пожртвованости и трпељивости у многим ситуацијама, како би човек осетио да је срећа само у давању и несебичности, а не у узимању и гордељивости.
Зато је збирка Јелене Јергић неопходна данашњим читаоцима: она их подсећа на све што је важно и племенито, и нуди им изобиље саткано од осећајности, мудрости, разумевања и безграничне љубави према човеку који, будући да је грађен по Божјем обличју, треба да остане круна Божјег стварања. 

 

Виолета Милићевић

 

 

 

 

 

Још понешто о сликовници

Језерска принцеза, илустрација Александар Божић

корица, илустрација Александар Божић

 

 

 

Након половине раздељеног тиража новоизашле сликовнице-бајке „Језерска принцеза“ осетих потребу да напишем неколико речи, понајпре утисака. Оно што охрабрује, а што показују резултати на терену, јесте да и деца и родитељи још воле бајке и радо их читају. Посебно весели то да се Принцеза купује као поклон деци за Васкрс. Мислим да је томе умногоме допринела и сама цена, а што ће ми и даље бити приоритет, кад је издаваштво у питању – бар тамо где могу, дао Бог, да утичем на њу. А њена цена је 100 динара (плус поштански трошкови). Урађена је у оном глатком, кунздрук папиру, са илустрацијама у боји, због чега, како неки родитељи јављају, буде код деце потребу за црткањем по њој. Добро је, значи да подстиче креативност од малих ногу.

Овде није згорег поменути и још једну анегдоту. Наиме, овако добром пласману сликовница може да захвали понајпре мојој најбољој продавачици, којој нема премца, Бог јој добра дао. Само један пример ће вам на најсликовитији начин дочарати њено продавачко умеће. Једном приликом, уђе код ње нека девојка и, кад се напричаше и ова хтеде да пође, моја јој девојчица понуди сликовницу да купи. Међутим, како није имала новца код себе, девојка рече да ће се свакако вратити и узети једну. На то јој ова одговори:

- Шта једну?! Зар те није срамота? И нема везе што немаш пара; ти понеси, а паре донеси!

Шта ће девојка: да јој удовољи - узе три.

Њу би требало повести на промоцију где-год и чију год.

А кад смо код промоције, ред је да и о томе кажемо неку. Најпре бих се хтела захвалити на чланству у КК „Сцена Црњански“, где су ме заиста људски примили и поред свих мојих зановетања. Наравно, Сањарења, којој се од срца захваљујем, је ту највише припомогла. Надам се да ће сарадња бити на обострано задовољство.

Након учлањења, 13. јуна је заказана и промоција сликовнице-бајке „Језерска принцеза“. Сада само напомињемо, али ћемо, ако Бог да, у догледно време поставити прикладно обавештење. Сад или тад, сви заинтересовани су позвани да дођу.

На крају се захваљујем свима који су помогли и помажу у томе да бајка стигне до свих крајева наше планете. Први примерци утабаше пут, а други чекају за њима да крену, Богу хвала. Из тог разлога још једном свима заинтересованим стављам на увид адресу на којој се сликовница може поручити (по цени од 100 динара + пош. трош.):

 

 

 

jezerska.princeza@yahoo.com

 

Срдачан поздрав свим бајкољупцима и причољупцима, посебно најмлађим.

 

 

 

Бодље у очима (наставак)

 

 

аутор: причалица

 

Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.

- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.

- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.

Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.

- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.

- И мени је, вала да знаш. Па... како је?

- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.

А док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.

- Ах, убоде ме...!

- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...

- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!

- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...

- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...

- Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.

Корњача стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко које се котрља тамо-вамо.

- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.

- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.

Док је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће, корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове, а камоли им прићи.

- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен, увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.

Умка се том понашању силно зачуди.

- Шта му би...?!

- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.

- Биће да му се моје друштво не допада...

- Откуд знаш? Није те још упознао.

- Па како ме мисли упознати бежећи...?!

- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.

Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.

- Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под условом да Бодљави приђе поново.

Јеж, као да је чуо њене речи, заиста се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом избора, онда је то овде био случај.

Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.

- Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка. – Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!

Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.

- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.

- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?

Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:

- А јеси ли му видела очи?

- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, признајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?

Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:

- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!

За тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О, да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина, растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла, она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.

Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:

- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.

Бодљави, који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној позивници и радо пристане.

Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.

Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.

- Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! – добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.

Но то се није десило.

- Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох – одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. -  А ружа висока, чак до неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!

Зуба, Шврћа, Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.

А корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...

 

Прича са посветом

За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу

Јелена, с љубављу.

04. 04. лета Господњег 2011.