Бодље у очима

„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:

- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?

Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:

- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.

- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.

- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.

- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.

- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!

- Наравно, срећице...

А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.

И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...

 

 

 

Бодље у очима

аутор: причалица

 

 

 

Дуго тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно. Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је, поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине, што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.

А један од најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.

Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.

- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?

Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.

- О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су, долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем, одмарам главу на јутарњем сунцу.

- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.

- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.

- Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка, премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар не?

Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:

- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!

- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!

- Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и тајац! Ту су, али се не миришу...

- Занимљиво! Па је л` тако ружан?

- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!

- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.

- Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било каквих незгодација...

Још мало поразговаравши о необичном дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту, најзад се подиже и крену даље.

- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.

- Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.

Ове његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она се, охрабрена, подиже и крену.

Требало јој је прилично времена да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких, ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним догодовштинама.

Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.

- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.

- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.

- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.

- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.

Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.

- Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.

На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.

- Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она реди кућу. Као моја газдарица што има...

- Сасвим си у праву, Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места, условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!

Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.

- Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. – Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо једно!

- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.

Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.

- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.

Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.

- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?

Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.

- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?

Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.

- А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.

- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.

- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.

- Аха! А зашто га зовете Бодљави?

- Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао, поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас, пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу, да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и безобразлук!...

- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је? Боље себе да погледа, на шта личи...

- Ја боље и да не говорим шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...

И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.

- Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. – Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја да се надувавам...?! Није-него!

- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.

- Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.

Корњача се зачуди овим његовим речима.

- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?

- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!

У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.

- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.

- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.

- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.

- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...

 

- наставиће се -

 

 

 

Свако себе сам покаже

 

 

 

Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.


Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.


- Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...


- Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?


Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.

 

аутор: причалица

 

 

 

СЛИКОВНИЦА - најзад!!!

илустрација: Александар Божић 

 

 

 

У најави за скори излазак сликовнице, „Језерска принцеза“, кратко се, у једном од постова, присетисмо њеног настанка. За све оне који нису испратили чланак, исти могу погледати овде. А данас, када је сликовница и званично изашла из штампе, желим да се посебно осврнем на оне људе који су, својим учешћем у остварењу овог пројекта, заслужили да се о њима чује пригодно слово.

Наравно, најпре ћу кренути од особе која ме, милошћу Божијом, све време држи за руку и несебично ми помаже у узрастању, оном списатељском (али не само у њему), било саветима, било црвеном оловком. Реч је, дакако, о особи коју с правом називам мојом радости, јер она то и јесте – драга Ви. За оне који не знају, њено име је Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, поетеса и писац. Задужена, најпре, да ме трпи, њој је припала дужност лектора. Оно што је код ње интересантно, јесте то да тачно осети кад се негде ломим или ми нешто не одговара у ономе што напишем. Као да седи поред мене, чучи у мени, и својом оловкицом зацрвени моју мисао, али никада ми не намеће своја размишљања, већ само тражи да се изјасним другачије, прецизније. Не желим да говорим о себи као о писцу, јер је то дуг и мученички пут, и односи се на оне који стигну на циљ; желим само да приметим да је за неког ко пише изузетна част и радост имати поред себе некога ко ће да вас разуме, да испрати вашу мисао и, ако залута, да је врати. То је мени Ви! Неко ко ме, својим присуством, испуњава као личност. На томе сам бескрајно захвална Богу.

Теби, Ви, хвала за радост коју ми чиниш и што ме трпиш.

Друга особа, која у једнакој равни доприноси моме сазревању јесте Даца – наш највећи женски афористичар Даница Машић. Као верни пријатељ, она прати Виолету и мене и даје нам ветар у леђа: некад критиком, некад лепом речју, некад афоризмом или каквом мисли познатих. И дели са нама терет узрастања. Да сам их тражила, не бих их нашла овако добре и несебичне, Богу хвала. И заиста је јако тешко пронаћи речи достојне којима би се могло описати све оно што оне мени чине и све оно што ја према њима осећам. С тим што сам ја прво упознала Дацу, а преко ње и Виолету. Ни сањала нисам у какву ћу дивну авантуру кренути оног тренутка кад се са Дацом упознах. Та авантура траје и дан-данас, а Даца је она која држи једра и води нас.

Само због тога да ти будем захвална, али то је тек почетак онога што ти нама дајеш и значиш нам, драга. Хвала Богу и на теби, мила моја Дацо.

 

илустрација: Александар Божић 

 

Сад је на реду мушки део тима. Најпре смо урадили илустрације, а за њих је био задужен школски друг мога брата – Александар Божић. Е то је био подвиг, чини ми се! Оног тренутка кад је пристао да црта за мене, ни сам није могао да претпостави колико ћу бити захтевна. А јесам била, признајем! Јер сам за децу хтела искључиво оне слике након којих ће моћи лећи у кревет да спавају. Превише је страве и ужаса унето у сликовнице и цртане филмове и ја сам хтела да то све избегнем. И надам се да јесмо. Хвала Богу и на теби, драги Сале, и на твом трпљењу честих преправки; без свега тога не би данас било сликовнице. Иначе, да бисте се боље упознали са илустратором, предлажем да погледате његов сајт који је изложен на блогу међу линковима.

Након илустрација, окренух се Ненаду Живковићу. Он је био задужен за прелом. Ако сте мислили да је он прошао без трпње, грдно сте се преварили. И то баш кад и није било добро време, али, дао Бог, прошло је, неповратило се. Иначе, Ненад је једна велика душа од човека, неко ко има огромно срце, у коме живи читав један град. Он је књижевник и власник сајта Творац града (културног профила), и неко ко се и сам несебично даје, не тражећи ништа за себе, већ све за другог. Мислим да се пред таквим величинама човек мора осећати постиђен и мален. Особа која је и сама употпунила мој живот, на један несвакидашњи начин, и од које се има свашта доброг научити. Слава нека је Богу кад и тебе упознах, драги Ненаде, и што чиниш мој свет лепим местом за живот.

 

илустрација: Александар Божић 

 

На крају, остале су још корице; њих је, и овога пута, урадио мој брат у Христу – Зоран Живојиновић, рачунарски техничар. За тај рад морао је да узме годишњи одмор – скоро. Али, срећом, па смо у том нашем заједничком послу, где сам ја извољевала, а он улагао труд и зној, имали и помоћнике са стране, иначе не знам кад бисмо нас двоје то завршили. Дакле, осим њему, захвалност у Христу Господу дугујем и његовој дивној супрузи, као и милој му ћери. Данас је тешко наћи и пријатеља, али пронаћи брата и породицу је нешто неописиво. А они то мени јесу, заиста. Премда и не близу телесно, али срцем увек ту и у свако доба спремни да ми помогну и да ми се нађу. Савет старијег брата је од велике важности, јер носи у себи искуство. Нарочито за неког ко савет прижељкује, држећи да двоје увек види боље него једно. Стога нека је Богу слава и хвала кад ми их је послао – на радост и свако добро.

Свакако, овде ћемо се присетити и људи који су својим новцем помогли да сликовница не буде прескупа. Но њихова имена су Богу знана. Такође, посебну захвалност дугујем и мом добром штампару, који ми је и сам изашао у сусрет, знајући како бринем о „нескупоћи“ сликовнице. Али не само тиме да ме је задужио, већ од њега чух и прву лепу причу везану за сликовницу. Наиме, његова супруга уз „Језерску принцезу“ успављује њихово дете.

Па тога ради је и исписана, Богу хвала!

А и у мом граду је, бар судећи по доживљеном, наишла на леп пријем.

Иначе, у сликовници су прозвани и неки блогери. Који, чуће се!

 

 

 

Посвета је за мога вољеног оца (Бог да му душу прости), са којим и започех рад на сликовници. Он је био тај који је доносио својој ћери бајке на читање, усађујући тако у њој љубав према њима. Њему у сећање – једна песма:

 

 

За све оне који желе да поруче сликовницу на кућну адресу, могу да се обрате на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Бог да вас све поживи, ви дивни људи света мог!

Воли вас, у Богу благодарна, причалица.

 

 

 

 

Божије старање

 

 

 

Идући тако Исус и Његови ученици наиђоше на неког пастира који, лежећи у хладу подно једног дрвета, чуваше стадо. Приступивши му, Исус га замоли да им покаже пут ка месту где се упутише. Но пастир беше много лењ те, уместо руком, он подиже ногу и показа им смер. Исус се захвали и, позвавши ученике, продужи даље.

Најзад, идући путем, стигоше и до младе и лепе пастирице, која, поред тога што чуваше стадо, држаше у рукама вез и вешто исцртаваше бело платно нитима у боји. Исус јој приступи заједно са својим ученицима, те је упиташе где има воде за пиће. На то им девојка одговори:

- Седите, добри моји, ја ћу вам донети воде да се освежите!

И узевши тестију* у руке, пастирица брзо отрча и донесе воде за путнике. Кад су се освежили, они јој се захвалише и пут свој наставише.

Након што су мало одмакли, окрену се Свети Петар те упита Исуса:

- Господе, како ће се ово двоје спасити?

А Исус одговори:

- Онај лењи младић ће се оженити са овом вредном девојком.

- Али, Господе – настави Свети Петар да испитује – па он је лењ, а она је вредна и добра.

- Управо! Не треба га оставити да умре од глади – узврати Исус и нико од ученика се не усуди више да Га пита, јер видеше да Господ промишља за сваког човека.

 

* Тестија – глинена посуда за воду

 

- народна прича -

 

забележила причалица

 

 

 

 

УСКОРО!!! Језерска принцеза

Језерска принцеза, илустрација Александар Божић 

 

 

 

Драга децо, мили причољупци!

Надам се да сте спремни, јер „Језерска принцеза“, дао Бог, лаганим корацима креће свима нама у сусрет. Овде ћемо се још једном присетити ко је био њен иницијатор, а што је, свакако, наглашено и у сликовници. Дакле, Пинокио, споменут си с разлогом и задовољством! Али и други, но њихова блогерска имена, изненађења ради, нећу откривати.

Оно што ћу са вама поделити јесте текст који ће да краси корице, а гласи овако:

„Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, "глупа", и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља "шалу" и не "игра се", већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ и не сећа шта је то "игра", јер у суштини то више и није игра, него живот, сам живот - и борба, и победа, и догађај.“

Иван Иљин

 

Воли вас причалица!

 

 

Прича за Давида

 

 

 

 

Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.

„ И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.

„ Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“

- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.

„ И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.

„ Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.

- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

 

аутор: причалица

 

 

 

Случај са два краја

 

 

 

 

Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.

 

аутор: причалица

 

 

 

Уздржањем ка добру

 

 

 

 

Због неких навика шумског живља, које су умногоме претиле да наруше заједницу, медвед одлучи да сазове сабор. Кад се искупише све животиње, он им објасни због чега их је позвао.

- Ако желимо да наша заједница и даље живи у миру, предлажем да се од данас сви почнемо мењати на боље.

Живуљке, мало зажагоривши између себе и разменивши мишљења, прихватише овај медин предлог. Затим га ставише на изгласавање. Све животиње га подржаше. Једино му лисица, која је мирно седела и ћутала, ускрати свој глас.

Наравно, предлог је био изгласан, али медином пажљивом оку не промаче лијина уздржаност. Кад се сабор заврши, он јој приђе и упита:

- Је ли, лијо, а што ти ниси гласала за овај предлог? Зар ти се не свиђа?

- Ма није лош предлог, него сам ја размишљала о томе да, кад ће се већ ионако сви други мењати, то ће – и без мога гласа, бити сасвим довољно да нам добро буде свима.

 

аутор: причалица

 

 

 

 

Гуска трачарица

 

 

На обалу малог шумског језера свакодневно је одлазила гуска. Због тога што је волела свуд да гурне свој кљун, животиње, које су долазиле ту на појило, прозваше је Гуска трачарица. Чак јој, из подсмеха, и песму саставише:
Гуска гушчара
Највећа трачара!

Но гуска се није љутила. Штавише, пронашла је у томе чак и неко добро, јер су је баш због тога многи кришом звали и откривали јој ситне појединости о збивањима у шуми. Тако је она била најобавештенија живуљка, која је о сваком знала таман толико да ником не падне за зуб.
Али, мора се рећи, да поред ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био њен неки заштитни знак, по коме се, ето, она разликовала од других. И баш због те своје незлобивости, она и није имала непријатеља.
Изузев што је сврака није волела!
А та сврака што је није волела, живела је на високој нози и презирала је трачарења. И где год би ишла у посету, или би њој другарице свраћале у госте, није пропуштала прилику да јасно нагласи како је:
Гуска гушчара
Највећа трачара!

Међутим, незлобиво срце гуске се није одвећ увредило, мада се јесте распитивало около због чега је сврака толико љута на њу. Али, сем слегања рамена и одмахивања главом, нико јој жив није умео одговорити.
- Ваљда ће је проћи! – рече она тако једном уз уздах, док је била у друштву јазавца и зеца који свратише да виде даброву брану.
- Ма пусти је! – узврати јазавац, тешећи је. – Видиш да се прави важнија већ што јесте. Али кад-тад мораће да спусти нос на земљу. Ја ти кажем!
Отада не прође много дана, кад једног јутра порани гуска пре свих и стаде да шета обалом. Премда није хтела, њене се мисли на кратко присетише свраке. Али таман што се, по ко зна који пут, запита у себи зашто је таква каква је, кад наједном зачу неко крцкање. Уплашивши се, она се хитро окрете у смеру из којег је оно долазило – и имаше шта и да види! Очи јој се разрогачише од надошлог страха и она, трчећи и гачући, одјури назад у шуму да обавести живаљ о надолазећој опасности. Збуњене и још недовољно разбуђене, животиње у први мах хтедоше да је најуре. Међутим, кад дознаше разлог њеног узбуњивања, за тили час им сненост отпа са очију и у паничној трци свако пође да се сакрије што боље може.

 


Наравно, гуска није заборавила ни свраку; отрчавши до стабла на ком је свила гнездо, она и њу стаде гакањем дозивати, али, авај! Сврака, од силне нетрпељивости, не хтеде ни да је види, а камоли да је саслуша. И без имало милости и добре воље, она је отера.
Узалуд је гуска молила, преклињала, кумила – ништа није помагало. Најзад, немајући друге, она се с тугом у срцу удаљи од свракиног стабла.
А те исте ноћи, кад несташни облаци заиграше жмурке са месецом, јашући на ветру, дуж лиснатих грана, што водише сврачијем гнезду, једна се велика змија пробијаше.

 

аутор: причалица

 

 

Истина и лаж

 

 

"Запитај стоку, научиће те..." (Јов.12,7)

 

- Оче, може ли у лажи да буде истине и у истини лажи? – упита некакав младић Старца.
Старац одговори:
- Упитај коња, он нек ти каже?
Младић се збуни:
- Не разумем... шта се ту некакав коњ има мешати?!
- Како не разумеш? Па зна се да коњ неће пити прљаву воду – додаде Старац.
- Да, и...?!
- Па тако је и са истином и лажи. Лаж може да скрива у себи и истину, али шта то вреди кад је као прљава вода и није за пиће. Истина, пак, лаж у себе не прима и воде с њеног извора добре су за пиће, јер су чисте. Ето, томе је мене научио коњ.
Младић се насмеја и заблагодари Старцу на поуци.

аутор: причалица 

 

 

Свим Православним Хришћанима нека је срећан и Богом благословен почетак

Великогоспојинског поста!

Овде је правило за овај пост:

Правило за Великогоспојински пост

 

Рачуни и трофеји

аутор: причалица

"Сам се хвали, сам се квари."

- узречица Баке наше драге Домаћице -

 

Велик или мали

 аутор: причалица

 

 

Прича о два јарца

 

 

 

 

ПРИЧА О ДВА ЈАРЦА

 

 

У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,

Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-

гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто

добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,

да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не

                                  би и труд поднели и плату изгубили.

(Свети Максим Исповедник)

 

 

 

Око Старца је седела повећа група људи, помно слушајући
причу коју им је, поуке ради, приповедао.

- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих
рогова, и други,  нешто старији, са роговима затупљеним и
угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-
мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,
онај старији са тупим роговима пропусти млађег јарца
оштрих рогова.

А док је Старац приповедао, један човек у групи је, замисливши се, размишљао о свему ономе што је претходило његовом доласку овамо. Наиме, он је, будући богат, и у жељи да то своје богатство употреби за добра дела, пре извесног времена отишао до једног сиромашка и његове породице са намером да се стара о њима. И тако им је он, из дана у дан, почео носити храну, одећу и друге потрепштине, због чега му ови беху благодарни у Господу.

Али једног дана деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видевши то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:

- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...

Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.

Овде његово присећање на кратко прекину глас некога
ко се обраћао Старцу:

- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно
што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-
дача, казује да «паметнији попушта»?

-   Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-
метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-
ћају.»¹
? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,
а можда ипак има још нешто...

Богаташа коснуше ове речи премда ни сам не знајући зашто. И настави да размишља, више из немоћи да се одупре сећању, о дешавањима из блиске му прошлости. Можда је то због тога, мислио је а све покушавајући да нађе везу са причом, што сам и сâм закорачио на брвно охрабрен својим богатством и уздајући се у њега? И хтео сам да њиме кројим добро по својој мери, како ја изнађем да ваља, а не како је Богу угодно. Тако он, преживљавајући ноћ препуну утисака који су га мучили и дочекавши јутро у још већим борама него кад ли је легао, одмах након доручка, којег је овлаш дирнуо, реда ради, сит од муке која га изједаше, пожури да најзад испита целу ову ствар са шетајућом одећом.

Међутим, идући до куће својих сирочића, како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. «Хм, ко ли би могао бити тај човек?», помисли, осећајући некакву завист према незнанцу. «Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему». И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.

А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!

- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!

И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.

Ту га онај малопређашњи саговорник, кроз наставак
свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-
чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма
ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:

-   Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,
јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-
диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,
молимо те да наставиш... Слушамо те!

Старац, драге воље, настави са приповедањем:

-   Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао јесте то да
се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе
пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како
не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши
своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да
се повлачи назад!

Богаташа, како је прича напредовала, све више савладаваху сећања, а најснажније тек надолажаше.

Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.

- Станите, господине председниче! – викну он гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше.

Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица.

– Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!

Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.

- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.

Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.

«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:

- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!

И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.

Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.

Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.

Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.

А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.

Сви су били у ишчекивању краја и поуке која је требало
да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада
некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже
главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-
гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред
његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-
поведа пред свима:

- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе
и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како
живети са њима? Којег од њих је брвно?

Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-
јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он
га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,
од које свима засузише очи:

- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од
њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну
и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,
будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се
поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,
завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у
друштву са очајањем. За нас је важно да се ниједном од ова два
јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-
ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце
с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што
Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите
царство које вам је приправљено од постања света.»²

И тако је богаташ, примајући овај Старчев наук у своје срце, остао у манастиру, како би се, вођен њиме а служећи Богу, научио послушности овце еда би изашао на крај са јарчевима на брвну.

 

 аутор: причалица

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

¹ Приче Соломонове 27,12

² Матеј 25,33-34

 

 

Светске бриге

 
 
аутор: причалица
 
 

Најважније у животу

 

 

 

 

 

Некакав младић се дуго борио с питањем: шта је за човека најважније у животу? Од свих одговора које је добијао, богатство је било најчешће. Чак и испред здравља, јер се, како кажу, новцем може и оно купити. И то не да је чуо само од сиротиње, већ и од умних људи. Па ипак, он никако не налажаше души спокоја.

Једном тако, крену зором до оближњег шумарка, да се у њему осами и у тишини без вреве и гужве свагдање препусти размишљањима. Но идући путићем наиђе њему у сусрет неки Старац са магарцем на коме беше товар.

- Помаже Бог, оче! – поздрави младић учтиво.

- Бог помогао, синко! – отпоздрави Старац уз наклон, али се мало спотакну те умало не паде.

Младић му брзо притрча и снажним рукама усправи Старца.

- Хвала, дете, Бог ти добра дао, кад си тако златне душе, а верујем и без великих смутњи, чим си овако поранио да благодариш Богу на лепом дану.

Иако је из старчевих уста излазило све супротно од онога што је младић мислио, нешто у његовом погледу га збуни, те он не знаше да ли се Старац шали са њим или га загледа.

- Ма није, оче, ни једно ни друго, признајем искрено. Бога једва да сам се сетио, а да не лажем ни Њега, ни тебе а ни себе: пун сам питања да пунији не могу бити! Ето! – признаде младић немоћно ширећи руке.

- Да... Може бити да се ти ниси сетио Њега, али не може да је Он заборавио тебе. Него, да ти мени речеш шта те то толико мучи, па да пробам ја на неко питање да одговорим. Бар неким добром да ти вратим за ово твоје учињено мени, убогом – предложи Старац.

И пошто су сели на земљу, младић, мало се закашљавши како би прочистио грло, истресе пред њега све што га је мучило, да би, најпосле, и њему, попут свих, поставио питање:

- Да ли ти, оче, знаш шта је за човека најбитније у животу?

Старац, који га је пажљиво саслушао, рече:

- Да... Најважније у животу сваког човека је то да не заборави да плеви башту!

Чувши ово, младић се нађе у чуду.

- Да плеви башту...?!

Затим се мало и насмеја, али кад виде да је лице Старца једнако озбиљно, он разумеде да му је нека нит очигледно промакла у свему томе.

- Опрости, Старче, – извињаваше се младић за своје понашање – али не разумем како би плевљење баште могло да буде - најважнија ствар!?

Тек кад се младић умирио, Старац отпоче причу:

- Био један мајстор надалеко чувен по препознатљивом раду. Израђивао је прибор и посуђе за јело. Код њега су људи долазили из свих крајева земље и света само да би уживали у његовим радовима. Радио је дан и ноћ да би им угодио, не штедећи се. Цена никада није била спорна, штавише, што је била већа, то је роба боље ишла. За кратко време постао је најбогатији мајстор у целој земљи. Али имађаше он много деце и како је које прерастало млађе - то су им апетити постајали већи. Купаца је било и даље, али руке које су некада биле веште почеше да посустају па понуда поче да бива све оскуднија, а с временом се поче примећивати и издаја прстију. Редови се стадоше осипати, па и проређивати, а помоћи од деце није било, јер су их ветрови разаслали на све стране света. Отишли су, навикнути да глад и жеђ хране трошећи очев живот. На крају је, од свега, њему остала тек једна давно позајмљена њива – сва у корову. Немајући куд, човек стисну зубе и клече на колена те поче да чупа дубоко корење, не марећи ни за зној, ни за сузе, ни за крв; само да се светло што пре доведе у ову забит. И да видиш, чак и поред свега, човек никада и ни на једном другом месту није био толико срећан као овде. Сваким даном се будио радоснији, орнији, јачи, крепкији и са све већим жаром и жељом се хватао у коштац са коровом. Вадио је чемер - садио сласт; вадио муку - садио весеље. Тако их је називао. Ускоро почеше да слећу и неке птице које никада пре није видео ни чуо, али у чијем друштву се наслађиваше неописивим појањем. Док једног дана не срете у свом врту и оног који му је тај врт дао на корист. И не само то, већ и занат му ставио у руке. Никада ништа лепше не видеше очи људске! Од тада и његова деца постајаху све разумнија, јер се бољег млека дохватише.

Ето, зато ја теби, синко, кажем, верујући овом човеку, да је за човека најбоља ствар у животу да плеви башту!

Ту се Старац подиже да пође, али младић, осим очараности причом, не виде у свему појашњење на своје питање, будући да он није имао никакву њиву, башту, земљу уопште. Живео је у стану! Међутим, он се Старцу богзнакако захвали и пожели му срећан наставак пута, те се окрену од њега и настави путићем ка шуми. Но отуд налети нека повећа буба, која се умало с њим не судари, и он, немајући куда, окрену јој леђа а лицем се врати одлазећем Старцу. Оно што угледа, учини да му се очи раширише од неверице: из врећа натоварених на магарца бацало је одсјај неко посуђе. Најнеобичније од свега, биле су те птице изнад њега, које никада до тада није ни видео ни чуо у свом животу. Предивни њихов пев разбудио је његов успавани ум и младић у часу разумеде и где му је њива и шта му је чинити. И не само то! Од тога осети радост, коју ни једно земно богатство није могло да надвиси.

 

аутор: причалица