Недеља, Октобар 30, 2011
Камен - брдо
Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи...
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио. Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
- Где ти је брат Авељ?*
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.
Напомена:
*(1.Мојс.4,9)
Pozdravljam te draga moja Pricalice, i saljem osmeh za lepo vece !
*несуђена
Поздрављам и ја тебе, ноћобдијко, и осмехом узвраћам! :)
mediterraneo
mila ptice pričalice, dođi da te poljubim ,jako
*медитеранео
Ја се још осмехујем, драги Медитеранео! Еве ме, весела! :)
mediterraneo
pričalice nemoj sad ići da spavaš
Divna prica...a eto, uvek sam mesala ko je Avelj,a ko Kain? Znaci Kain je ubio Avelja?
Udare i drugi kamenom,i tako se brada nizu!
*лора1
Да, тако је било. И, како лепо примећујеш, један камен је постао узрок многих, као и самог брда, од којег се светло једва види. Поздрав, Лора1! :)))
kamen je težak... priča istinita i poučna... ali, hajde da kamen zamenimo cvetom. ili osmehom... kako bi se priča nastavila?
Prijatno!
*домаћица
Али камен и јесте замењен цветом, мила. Покајање јесте цвет преображења, спасења и обожења. Све оно што јесте сила живота и радости. :)
Љубим!:)