Субота, Август 22, 2020

Богати отац, сиромашни отац

 

Богати отац појасни своје гледиште неколико пута, те то назвах лекцијом број један: „Сиромашни и средња класа раде за новац. Богати држе новац да ради за њих.“

Тог сунчаног суботњег јутра научио сам о потпуно другачијем гледишту од онога које је имао мој сиромашни отац. Са девет година разумео сам да оба оца желе да учим. Обојица су ме храбрила да студирам, али не исте ствари.

Мој високо школовани отац саветовао ме је да радим исто што и он. „Сине, желим да учиш јако, да имаш добре оцене како би нашао сигуран посао у великој компанији. И увери се да има одличне бенефиције.“ Мој богати отац желео је да ме научи како новац ради да би могао тај новац да ради за мене.

Ове лекције научићу кроз живот под његовим руководством, никако учећи из клупе.

Мој богати отац је наставио са првом лекцијом:

- Драго ми је да си се наљутио због 10 центи које ти плаћам за твој рад по сату. Да се ниси наљутио већ просто прихватио, рекао бих ти да те не могу учити. Видиш, право учење захтева енергију, страст и горућу жељу. Љутња спада у велики део те формуле, јер страст је комбинована љутња и љубав. Кад је реч о новцу већина људи жели да игра на сигурно и да се осећа заштићено. Они се не предају страсти. Предају се страху.

- Значи зато пристају на лоше плаћен посао? - упитао сам.

– Да - рече богати отац.  - Неки људи говоре како их ја израбљујем јер не плаћам као они на плантажама шећера или влада. Ја кажем да они израбљују сами себе. То је њихов страх, не мој.

- Али зар не осећате да треба више да их платите?

- Не морам то да радим. Осим тога више пара неће решити њихов проблем. Погледај само твог оца! Он зарађује доста новца али и даље не може да плати све рачуне. Многи људи, имајући више пара, само упадају у веће дугове.

– Значи, због тога је 10 центи по сату – рекох осмехујући се. – То је део учења.

- Тако је – насмеја се богати отац. – Видиш, твој отац је ишао у школу и добио је одлично образовање како би могао да нађе високо плаћен посао. Али он и даље има новчаних проблема јер о новцу никад није учио у школи. Поврх тога он верује у посао за паре.

- Ви не?                      

- Не, не баш. Ако желиш да учиш да радиш за новац онда остани у школи. То је одлично место да то тамо научиш. Али ако желиш да научиш како да новац ради за тебе, онда учи код мене. Али само ако желиш да учиш.

- Зар не желе сви то да науче? 

- Не, јер је лакше да се научи како да радиш за паре, поготово ако је страх твоја примарна емоција онда кад је реч о новцу.

- Не разумем.

- Остави то засад. Нека је само пред тобом сазнање да много људи ради из страха: страхују да неће моћи платити рачуне, страхују од отказа, од мањка новца и могућности да морају кренути испочетка... Већина људи постане роб новца...

 

(Неколико одломака из занимљиве књиге коју почех да читам „Богати отац, сиромашни отац“, али је на енглеском па нешто мало преведох да поделим. Два дечака нису позвана на журку школског друга, јер су окарактерисани као сиромашни а журка је за богату децу. И та два дечака постају ортаци у потрази за послом који би их обогатио. Књигу је написао један од дечака и он нам говори о свом одрастању кроз ставове свог оца и оца ортака. На почетку богати отац његовог друга пристаје да их научи о новцу и даје им посао од три сата суботом и то им плаћа по 30 центи. Након извесног времена дечаци почињу да се буне, што богати отац унапред зна да ће се десити. Овде је део иначе одличног разговора, који се завршава тиме да тај што се бунио да му је мало 30 центи сад креће да ради за џаба како би научио другу лекцију. У суштини, овде је реч о капитализму и социјализму.)

 

Избегавање једне од највећих животних замки

(Људски живот је могуће контролисати страхом и грамзивошћу)

- Дакле, момци, почните да мислите. Сада сте део једне од највећих животних лекција. Ако је научите, уживаћете слободу и сигурност. Ако не научите, завршићете као госпођа Мартин која ради за мене или већина ових људи која у парку игра софтбол. Они раде веома напорно, ослоњени на илузију сигурности посла и радују се због три недеље годишњег одмора и солидној пензији након 45 година службе. Ако вас то узбуђује, повећаћу вам плату на 25 центи по сату.

– Али они су добри радници. Да ли се ви то исмевате са њима?

– Госпођа Мартин ми је као мајка. Никад не бих био тако суров. Можда звучим безосећајно зато што покушавам нечему да научим вас двојицу. Желим да вам проширим видике како бисте могли да видите бенефите онога што други не могу да виде услед скучености њиховог погледа. Већина људи не види замку у којој се налази... Зар 25 центи не звучи добро? Зар вам срце не лупа брже?

Климнух главом одречно, али је стварно било тако.

– У реду, плаћам долар на сат.

Сад је моје срце отпочело с трком. Мозак је вриштао. „Узми то. Узми то.“ Нисам могао да верујем шта чујем. Ипак, оћутах.

– У реду, два долара на сат.

Мој мали мозак и срце умало не експлодираше. Најпосле, била је то 1956. година и бити плаћен два долара по сату учинило би ме најбогатијим дететом на свету. Нисам могао да замислим толику суму зарађеног новца. Хтео сам да пристанем. Хтео сам договор. Могао сам да замислим нови бицикл, нову бејзбол рукавицу и дивљење вршњака кад покажем готовину. Поврх тога Џими и његови богати другари не би ме могли назвати сиротињом више никад. Али сам некако наставио да ћутим.

Сладолед се топио и цурио ми је низ руку. Богати отац је посматрао двојицу дечака која су зурила у њега широм отворених очију и празног мозга. Тестирао нас је, знајући да један део нашег емотивног бића жели да се нагоди. Разумео је да свака особа има слабости и да је угрожена страна бића поткупљива, као и да постоји део људског бића који је отпоран и непоткупљив. Само је питање која је страна јача.

– У реду, пет долара на сат!

Наједном занемех. Нешто се променило. Понуда је била превисока и увредљива. Није било те године много одраслих који су то зарађивали, па је моје искушење у трену сменила смиреност... Моја слаба страна бића била је ућуткана. Преузела је непоткупљива страна. И ортак је стигао до исте тачке поимања.

– Добро је – рече богати отац. – Већина људи има цену. А имају је због страха и грамзивости. Прво, страх од немања новца мотивише нас да радимо јаче, а потом кад нам стигне исплата грамзивост или похлепа терају нас да мислимо на све оно што се може купити новцем. И шаблон је постављен...

 

- Шта незнање има са грамзивошћу и страхом? – упитах га.

– Незнање је узрок грамзивости и страху – рече богати отац. – Дозволи да ти наведем неколико примера. Доктор, који жели више пара да би боље опскрбио своју породицу, наплаћује своју услугу више. Подижући цене услуге, он повећава и цену здравства за све. Од тога највише страда сиротиња и она добија лошију негу неголи они који имају новца. Кад доктор повећа своје услуге, повећава их и адвокат. То сад повлачи и професоре да и они траже повишицу, што надаље повећава таксе и тако редом. Ускоро почиње да зјапи велика провалија између богатих и сиромашних из чега излази хаос и још једна велика цивилизација се руши. Историја то потврђује. Нажалост, Америка је на истом курсу јер нисмо то научили из историје. Ми само памтимо датуме и имена, али не и лекције.

– Зар цене не треба да расту?

– У образованом друштву са добром влашћу цене заправо падају. Наравно, ово је тако обично у теорији. Цене иду горе због грамзивости и страха узрокованим незнањем. Ако би школе училе људе о новцу било би више новца и нижих цена. Али школе се фокусирају само на учење људи да раде за новац, али не и како да овладају новцем.

– Зар ми немамо пословне школе? – упита Мајк (син). – Ти си ми сам саветовао да се упишем на МБА.

– Да, али све те пословне школе пречесто обучавају запослене да постану статистичари. Не дао Бог да статистичари преузму посао. Они само гледају бројке, деле отказе и убијају посао. Знам то јер их и ја запошљавам. Они само мисле на смањење трошкова и подизање цена што повећава проблем. Желео бих да то зна више људи, али то све није комплетна слика.

– Постоји ли одговор на то? – упита га син.

– Да. Научи своје емоције да мисле, немој да мислиш емоцијама. Кад сте ви, момци, прешли преко емоција и пристали да радите џаба – знао сам да има наде. И кад сте одолели емоцијама док сам вас искушавао са више новца, поново сте учили да мислите упркос емотивном набоју. То је први корак.

– Зашто је он толико битан? – упитах.

– То је сад на вама да сазнате. Уколико желите да учите. Водим вас у трњак, место које скоро свако жели да избегне. Уколико пођете са мном, напустићете идеју о раду за новац и научићете како да новац ради за вас.

– И шта ћемо добити ако пођемо са тобом?

– Исто што и Брер Ребит (прича афричких Американаца о зецу који је умео довитљивошћу и интелектом да премости баријере, рађе него ауторитетом и провокацијом, отприлике).

– Има ли овде трњака?

– Да. То су страх и грамзивост. Суочите се са страхом, слабостима и потребама бирајући сопствене мисли за излаз.

 

Богати отац је наставио да нам објашњава како је новац илузија и налик је шаргарепи за магарца. И само захваљујући страху и грамзивости илузија новца држи у власти билионе људи који верују да је новац стваран. Новац је заправо направљен. Захваљујући илузији поверења и незнању маса ова кућа од карата још стоји.

Говорио је о златном стандарду на којем је Америка почивала и да сваки долар у ствари има сребрни сертификат. Оно што га је бринуло јесте шапат о томе да ће тај златни стандард ишчезнути и да се долар више неће моћи везати за нешто опипљиво.

– Уколико дође до тога, момци, све кочнице пакла ће отказати. Сиромашни, средња класа и неуки упропастиће своје животе верујући да је новац стваран и да ће компаније за које раде бринути о њима.

Нисмо знали о чему нам то прича али како су године пролазиле све нам је постајало јасније.

 

Кад год причам са групом људи обично ме питају шта им саветујем да раде. „Како да почнем?“, „Коју књигу бисте ми препоручили?“, „Шта да урадим да спремим своју децу?“, „Која је Ваша тајна успеха?“, „Како да зарадим милионе?“.

Кад чујем неко од тих питања присетим се следеће приче:

„Најбогатији пословни људи

1923. године група наших челних људи и најбогатијих бизнисмена одржала је скуп у Еџвотер Бич хотелу у Чикагу. Међу њима су били: Charles Schwab, директор највеће независне железаре, Samuel Insull, председник највеће светске компаније, Howard Hopson, директор највеће гасне компаније, Ivar Kreuger, председник међународне компаније за производњу шибица, највеће у то време, Leon Frazier, председник интернационалне банке за нагодбе, Richard Whitney, председник њујоршке берзе за размену, Arthur Cotton и Jesse Livermore, два велика берзанска шпекуланта и Albert Fall, члан кабинета председника Хардинга. Двадесет пет година касније деветорица из ове дружбе титана завршила је свој живот на следећи начин: Schwab је умро без цвоњка и живећи пет година од позајмљеног новца; Insull је умро без цвоњка у страној држави; без цвоњка су такође умрли и Kreuger и Cotton; Hopson је полудео; Whitney и Albert Fall су пуштени из затвора, а Frazier и Livermore су починили самоубиство.

Сумњам да би ико могао да каже шта се заиста десило тим људима. Ако погледамо датум, а то је 1923. година, то се десило непосредно пред 1929. годину кад је уследила економска криза и Велика депресија, што је, верујем, имало великог утицаја на животе ових људи. Поента је следећа: ми данас живимо у временима далеко већих и бржих промена неголи је то било у њихово време. Многи ће доживети ово што и они. Забринут сам да је превише људи загледано у новац далеко више него у своје највеће добро, своје образовање (мисли се на финансијско пре свега). Уколико се људи спреме да буду флексибилни, држе отворен ум и наставе да уче, постајаће богатији и богатији без обзира на тешкоћу у променама. Уколико буду мислили да ће новац решити проблеме, имаће тешку вожњу. Интелигенција решава проблеме и производи новац. Новац без финансијског образовања брзо ће да испари...

 

Богати људи стичу имовину; сиротиња и средња класа стичу обавезе за које мисле да су имовина.

Укратко: писац налази да је потребно понекад и од одраслих тражити да постану деца и да им сложене ствари треба представити на дечје глуп начин како би разумели. Из тог разлога је вероватно и написана ова књига, која се сматра једном од најбољих из области финансијског образовања и обраћа се – деци. Тако, цртајући им, он им објашњава да имовина (посед, акције, обвезнице, белешке, интелект, имовина (можда злато)) доносе принос (изнајмљивање, дивиденда, интерес, богатство), док обавезе празне буџет (посао – плата – трошкови: таксе, рента, храна, превоз, одећа, хипотека, поправка аута, кредитна картица, школарина).

Укратко: имовина вас чини богатим, обавезе вас сиромаше.

То је лекција број један која не престаје да важи.

 

1974. године Реј Крок, оснивач Мекдоналдса, замољен је да прича ученицима МБА на Остин универзитету у Тексасу. Мој пријатељ је био тамошњи студент. Након моћног и инспиративног говора одељење се сабрало и студенти су замолили Реја да им се придружи на једној од омиљених забава и попије са њима неколико пива. Реј љубазно прихвати позив.

– Који је мој бизнис? – упитао је Реј након што су сви имали пиво у рукама.

„Сви се насмејаше“, рече ми пријатељ. „Већина студената мислила је да се Реј шали са њима.“

Нико није одговорио па је Реј поновио питање:

- Којим бизнисом мислите да се бавим?

Студенти се поново насмејаше али се најзад јави једна храбра душа вичући:

- Ко, за име света, не зна да се бавиш хамбургерима, Реје! 

Реј се засмеја.

– То сам и мислио да ћете рећи.

Направивши малу паузу он одмах потом додаде:

- Даме и господо, ја нисам у послу са хамбургерима. Ја сам у послу са имовином (земљиштем).

Како ми је даље испричао мој друг, Реј је провео прилично времена објашњавајући им то. У његовом пословном плану, он је знао да ће главни фокус бити на продаји хамбургера на одређеним локацијама, али он никад није сметао с ума на којим локацијама да отвара хамбургерије. Знао је да су земљиште и локација од пресудног значаја за успех у продаји. У основи, онај који купује франшизе купује и земљиште за Реј Крок организацију.

 

Две видео лекције из истоимене књиге 

 

 

[Одговори]

Suština je ovo: "Богати људи стичу имовину; сиротиња и средња класа стичу обавезе за које мисле да су имовина."

Comment by lastavica (08/23/2020 07:45)

[Одговори]

Да. Даље се у књизи каже да богати не плаћају порез већ сиротиња и средња класа. Богати запошљавају интелигентне људе како би проналазили рупе у закону, другачије назване олакшице или повластице (отприлике). Много добра књига за размишљање и едуковање. И на моје изненађење ипак је преведена и код нас.

Comment by pricalica (08/27/2020 18:05)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме