Уторак, Фебруар 10, 2009
Тренутак истине
Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.
Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.
Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.
- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.
Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:
- Помози ми! Пашћу!
Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.
За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.
Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.
Prvo i onovno je nauciti da se kontrolise um. Kad se to savlada, sve ostalo je lako.
*каспер
Да, али онај у срцу. Тамо је разум човеков. Поздрав!
*анам
Ма не дај се, де! Више шпанаћа и не бригај...
Sujeta je rđav saputnik...
Ne znam tačno zbog čega, ali nekako mi ova poučna priča zvuči orjentalno, a s druge strane, istovremeno u ovome čujem ničeanski savet - loše uzvraća svom učitelju onaj koji ostaje samo učenik...
Ave!
kažu da je za učitelja najveća čast kada ga učenik nadmaši. ali treba mnogo truda da se to ostvari.
i strpljenja da se sve mogućnosti/uslovi iskoriste.
ili po naški - prvo skoči pa kaži hop.
Prijatno!*
Много је шегрта на овом свету, а мајстора, оних правих, нема много. Умишљених мајстора има колико и шегрта.
То што младић, при повратку, није прозборио ниједну реч, ипак даје наду - размишљао је, а то је, ваљда, корак ка мудрости, нарочито ако крај себе има таквог учитеља.
Veoma poučna priča. Nije lako kontrolisati sujetu, ali je korisno...
Ne samo za majstorsko zvanje,vec za sve u zivotu potrebna je kontrola uma,samo je tesko nauciti kontrolisati ga u svakom trenutku...ne znam,kod mene je tako,ponekad kazem i ono sto ne trebam i ono sto ne mislim...najgora je samokontrola u svemu,a pogotovo uma...pozdrav
Razum je u mozgu. Srece je smao mišić. :)
Ako čovjek uči da bi se sa tim hvalisao ništa naučio nije.
"Majstor vodoinstalater i njegov mladi šegrt dolaze kod nekog šahta punog fekalija da izvrše popravku. U šaht pun fekalija ulazi majstor zaroni u dubinu, nakon nekog vremena izroni i zatraži od šegrta.Daj mi ključ 13. Zaroni u šaht pun fekalija i nakon par minuta ponovo izroni i kaže šegrtu. Daj mi sad ključ 17. Uze ključ i ponovo zaroni u šaht pun fekalija. Nakon par minuta ponovoi izroni i kaže svome mladom šegrtu. Mladiću samo uči, ako ne budeš učio zauvijek ćeš ostati samo šegrt, a od tebe nikad majstor neće biti. Zatraži ključ 19 i ponovo zaroni u šaht pun fekalija."
*патос
Тачно тако, одлично примећено. Сасвим је извесно да прича вуче на `оријентално`, али носи у себи добру поуку. А човек је ученик докле год живи, верујем. Поздрав, Патос!
*анам
Како не би могло. Видећемо код Домаћице да нам насецка...
*домаћица
Пелцер и калем, пелцер и калем и тако редом, а стрпљење као добра подлога да се прими. Поздрав, драга.
*Ви
Да, то је и на мене оставило утисак, то ћутање, и одћутах и ја своје након приче, думајући. Поздрав, песникињо.
*сањарења56
Ух, коме кажеш, мила. Нема ни тежег ни пречег посла, држим.
*грлица
Право кажеш, Птицо, и разумем све. Сад само да се почнем учити...
*skellington91
прво да ти пожелим добродошлицу, skellington91! Јесте, слажем се да је срце мишић и још ћу и додати како може да се мења, јелте, али да сам ја мислила на то, а нисам. Но ово је превише јавно, да бих сад причала о тајнама. Поздрав и свако добро жели ти Причалица.
*мандрак
Ха, ха, ха!
Ако ће овако да се хвали, мислим... Мада, свака њему част, што јест, јест! Поздрав смехотресни приповедачу, увесељивачу!