Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.

Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.

Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.

- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.

Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:

- Помози ми! Пашћу!

Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.

За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.

Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.