Поштуј оца свог и матер
Децо! Слушајте своје родитеље у Господу: јер је ово право.
Поштуј
оца свог и матер: ово је прва заповест с обећањем: Да ти благо буде, и да
живиш дуго на земљи. И ви очеви! Не раздражујте децу своју, него их гајите
у науци и у страху Господњем." (Еф.6,1-4)
Када је породица утемељена на добрим основама, којима је свеза љубав, онда њена пловидба неће бити ометана, јер се искушења лакше савладавају у заједници у којој Господ Христос држи кормило. Но нису све породице Христом осигуране нити уравнотежене међусобним односима: „Децо! Слушајте родитеље своје у свачему...“ (Кол.3,20) и „Очеви! Не раздражујте деце своје...“ (Кол.3,21).
Једне године, баш за Славу нашег града, дође код мене моја бивша комшиница, иначе гркокатолкиња али удана за православца, да ме нешто пита у вези неког посла. Знајући да им је тај посао тренутно једини извор прихода и тек у зачетку, одвојих мало времена, док не стигне свештеник, за разговор. Она се најискреније извињавала што је сад овако упала, премда је знала да је Слава и да славимо. А, одовуд-одонуд, стигле смо кроз причу и дотакле се и неких различитости у вери; познато је да су гркокатолици у унији са папом. Она се зачуди томе, па покуша и да ме исправи, говорећи да је и она православка. (Овде морам да нагласим да то није први пут, и једини случај, где гркокатолик мисли да је православан, ревнујући једино по календару, који нам је исти, кад су Православни Празници у питању. Мислим да многи од њих одлазе из овог живота и не знајући за разлике: неки из незнања, којих је можда и већина, док други из немара и нехајности.) Но нисмо се нас две препирале, далеко било, него баш лепо разговарале. Она је, као много пута до сада, поново дошла у сукоб са мужом, а ти сукоби су знали да буду веома ружни и психички и физички веома болни. Одлазила је од њега али се увек враћала. Просто није имала куд, с тим што је нешто слично прошла још као дете. Сем тога, како каже, њих су се двоје волели, и били би они дивна породица, само да није преких дана и љубоморе.
Љубав чини чуда, рекох јој, а затим је почех умиривати речима Светих отаца и њиховим учењем. Говорих јој о дуготрпљењу и томе да жена својом љубављу може да спасе мужа и брак, и да, докле год постоји љубави и наде, не треба одустајати. На то се њене очи натопише сузама и она рече како би волела да и они славе своју Крсну славу, Ђурђевдан, али њен муж се томе противио. Она је хтела да им Господ буде на помоћ, али је он све то одбијао. Можда и из разлога што ни његово детињство није било лишено траума: његови родитељи су имали четворо деце, од којих су двоје старијих, брат и сестра, били љубимци, док су он и млађа сестра некако били као по страни. За старије није било довољно речи хвале, док за млађу децу никад довољно прута и покуде. И он је израстао у великог бунтовника, свађалицу и онога који је лако дизао руку на све што му није било по вољи. Једног дана је, чак, дигао руку и на родитеље, оца посебно. Тада су се и замерили.
Видећи јој рањену душу, ја сам је слушала и тешила, и она је, осетивши олакшање, рекла: „Кад би само знала како ми пријају твоје речи!“ А ја благодарих Богу и Светом Николају, којима се молих, слушајући је, знајући да то олакшање није од мене грешне, већ онога што сама носи у срцу и што Господ даје. Наравно, позвали смо је да остане на ручку, али се она журила те је само топло захвалила и - отишла.
Недуго после тог Празничног дана, сазнала сам да су набавили икону Светог Георгија. Њене молитве и борба добише помоћника. А онда чух да се њен свекар разболео од гадне болести. Болест је галопирала и он није дуго боловао. За то време, син је почео да осећа велику грижу савести. Али све је то трпео гордо ћутећи. Кад му се, најзад, отац упокојио, он је, као сломљен, изричито тражио да носи сандук! Но у тренутку како је за сандук ухватио, осетио је бол у глави. Од сахране, син се разболео, добивши тумор на мозгу. Жена, коју је до тада тукао и кињио, била је једино његово друштво које му је пријало и које је тражио, поред деце, наравно. Мајка се помирила са њима и пустила их у кућу. Извршена је операција, али је он, након ње, поживео око годину дана, те је и сам уснуо. За собом је оставио жену и две девојчице. Али је Божјом руком и заступништвом Светог Георгија смирен да спозна вредност добре жене и значај породице.
Јер, породица и треба да је црква у малом. А болест је, како кажу Свети Оци, Божја посета.
Али рецимо и то да, ако и страдамо, боље је за нас, ако је воља Божја, да страдамо у правди, него у кривди, јер нам тад искушења долазе на добро. А ако у нама сија и најмања свећа, „Господ ће се постарати“ да се она разбукта и мрак развеје и нас из тамнице изведе на светлост. „Да, у Богу се смири, душо моја; јер је у Њему нада моја.“ (Пс.62,5)
причалица
24. октобар лета Господњег 2011.