Уторак, Октобар 25, 2011
Две лепте
"Погледавши пак горе виде богате где мећу прилоге своје
у хазну Божију; а виде и једну сиромашну удовицу која меташе
онде две лепте; и рече: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица
метну више од свију: јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка
свог, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше."
(Лк.21,1-4)
Као ни овом девојчурку и иначе не волим да другима намећем своје веровање, већ слушам њихово. У том слушању, и сама тражим, у њиховој различитости, све оно што би мене могло духовно обогатити. Јер наше успињање и ход по степеницама врлина умногоме зависи и од тога шта ћемо од сусрета са ближњим понети. За мене, лично, сваки сусрет јесте уједно и испит и лекција са којима изграђујемо и свој карактер и личност. А најслађе лекције долазе од деце! Она су, што су млађа, ближа Богу, те је и њихово истинољубље човекољубивије и лековитије за грешну душу и долази као мелем на рану.
Једна од лекција, коју сам, дао Бог, примила на наук од два детета, сестре и брата, посебно ми је драга. Но пре него што је исповедим, кренућу издаље, од тренутка који је и сам био чудесан.
Када је моја рођака остала у другом стању, у време када ни она ни момак јој нису засновали брак нити имали посла, они, као једини излаз из ситуације у којој су се нашли, нађоше у абортусу. Позвали су неког свог комшију, човека из даље родбине, да одведу трудницу у болницу. А некако баш пред сам тај догађај, у нашој је црквеној сали приказан филм „Неми крик“, који говори о томе како се абортус врши. Посебно упечатљиво је било кад се са екрана зачуше баш те речи „неми крик“ а у сали се истог тренутка, вриштећи, огласило једно женско дете. Све то ми се дубоко урезало, да сам ја, чувши да ми рођака иде у болницу, па још ради чега, осетила силну потребу за молитвом, не би ли се Господ смиловао и спасио невино дете. Сећам се, дао Бог, да сам у молитви Бога молила да се задеси неки доктор и објасни јој - баш као у филму, јер му је дужност докторска да то уради, шта је абортус, како би се ова смиловала и поштедела рођеном детету живот. Али, ако не и то, нека доктор на било који начин утиче да се убиство спречи. Слава Богу, када су се вратили из болнице, и када сам чула да абортуса неће бити, сазнала сам да је разлог томе што је доктор, приликом прегледа, користио недовољно стерилисане инструменте, па је трудница добила неку инфекцију због које се прекид трудноће није смео извршити. Мало је рећи колико сам се радовала, Богу благодарна. Тако се, после неколико месеци, родила девојчица. Потом се, нешто касније, у нимало другачијој вези, родио и њен брат.
Када их је мајка први пут довела код мене, нисам их се могла нагледати, девојчице нарочито. Чудом спашена, за мене је била посебна и хтела сам да видим ту њену посебност. И видела сам како, у свом сиромаштву, дели са братом бомбоне, столчицу, како се игра са њим. И моја се душа пунила радошћу. „Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!“ (Пс.133,1), кроз главу ми пролазише стихови Давидови.
Почели су редовније да долазе, а како се ближио Васкрс, то сам размишљала да их за Празник обрадујем неким лепим поклонима. Али је између речи „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (Мт.6,3) и моје неодлучности, којој није узрок у новцу - који је за мене одувек био узрок ропства - већ у премногом размишљању шта јесте добро и шта није купити деци у том добу, то се некако ипак на крају свело на пребројавање. Тако, одвојивши од свога сувишка, ја кренух на пијацу и за одређену своту купих деци оделца. Била сам толико радосна што ћу их дочекати, како сам мислила, пуних руку.
Ни слутила нисам, у том тренутку, колико много могу да вреде удовичине две лепте!
Када је Празнични дан освануо, мајка је довела децу по Васкршња јаја. Нисам стигла ни да отворим уста, како бих им рекла за поклоне, кад дечица изађоше пред мене са корпицом у рукама, у којој су била два јајета за мене: једно од сестре а друго од брата. Но оно што су ми донели уз њих, било је тако дирљиво, да сам једва задржала сузе. Они су добили од неког за Васкрс новац, свако по десет динара – а за ту суму се могао купити сладолед – и рекли су да ће они те паре да дају мени, уз јаје, као Васкршњи поклон. И нико их није могао од тога одговорити! Колико је само мој поклон спрам њиховог изгледао мали и ништаван, а моја црна неодлучност се зацрни тамом најкрајњом. Они, који нису имали, одвојили су да дају мени, која не да сам имала, већ ми је и претицало.
Тако сам, примивши две лепте на руке, раскрварила своје среброљубље, добивши свечудесну поуку о томе како деца немају страха од сутра нити су срцем везана за пролазност овога света. Они верују да њихови родитељи брину о њима, баш као што би и ми морали да верујемо речима „Господ ће се постарати“, јер Он то увек и чини.
причалица
22./23. октобар лета Господњег 2011.
Ovo nađoh;
***I kosa vam je na glavi
izbrojana, a kamoli stradanje vaše na zemlji. Ne bojte se, dakle da ćete stradati više od mere.Još manje bojte se da će vaše stradanje ostati zaboravljena i neuračunato od Onoga koji sve vidi.Ovo saznanje naučiće vas strpljenju i poverenju prema Tvorcu vašem i Promislitelju.
***Duša se ne odmara neradom i ležanjem kao telo, nego dobrim delima Bogougodnim. To je pravi odmor duše, jer to pojačava zdravlje duše
***Ne brini se za sutra, dosta je svakom danu zla svoga
1.Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati.
2.Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu.
Psalam 22
*Мариана Ж.
Хвала, драга моја. Даће Бог па да се то и усели у нас. :)))
Deca imaju čisto srce.
Kad osrastu postanu kao i mi, borci za opstanak... ne samo svoj opstanak, nego i onog ko nam je poveren...
ava Pimen je rekao da je ono;
Ne brinite se za sutra, rečeno za čoveka koji se nalazi u iskušenju. Veruj da je tako i ostavi sve svoje pomisli, držeći se nade u Boga, u onoga koji može još neuporedivo više učiniti od onoga što mi mislimo ili ištemo
*Анамче
Да, деца имају срце у којем не царују страсти. Они су најслободнији људи.
*Мариана Ж.
Ми се бринемо и отимамо за оно што није у нашој власти, као што је то случај са сутрашњим даном, да.
Деца ме заиста никада неће престати одушевљавати...тако чисте и неискварене душе...
А ни ти, драга Причалице, чини се, са овако дивним причама. :**
Samo da ne zaboravimo da smo svi ipak deca,a odrastanje je, nazalost nekako nacin da i to zaboravimo, a upravo ta vera=poverenje je i mogucnost da opet u sebi pronadjemo ono dete koje jedino vidi da je Car go :)
*woman.in.love.
Било је време да се овакви догађаји ставе на папир, дао Бог, док се не забораве. Грлим!:)
*тањанакић
Наравно, то не губим с ума нити једног тренутка. Сви ми детињимо на овај или онај начин, само што нам то детињање, с временом, све више крути вратове па нам се тешко сагнути и замолити опрост. :)