Среда, Октобар 19, 2011
Ученикова досетка (2)
(слика са нета)
- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.
Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.
- Како то? – упита учитељ.
- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.
Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.
Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.
Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.
Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.
Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.
А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.
Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.
А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.
Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.
Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?
Свакако немамо.
Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.
Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.
Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.
- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.
Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.
Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.
Приређено за Звонце према причи
О. Лазара Милина
број 8/2008.
Срећна и Богом благословена Крсна слава, Празник Светог
апостола Томе, свим свечарима а посебно нашем Мандраку
и његовој дивној породици.
На многаја љета!
Mudrice, nema bezuslovnih darova niti svaki dar može izazvati uzvrat i zahvalnost.
Obožavam priče moje drage pričalice.
Ova se može primeniti na mnoge situacije u životu.
Dajem ti poklon da i meni i tebi ugodim, ali te poklonom ne kupujem.
*Анамче
Свакако да може, Анамче мило. Многи од нас би у свему нечему `тели `леба преко погаче, а кад не добијемо, кривимо другог, не знајући да вруће углевље себи на главу скупљамо. Ја прва! А поклон мора бити дат, не продат: ја теби - ти мени! Ја теби и - својим путем... Грлим!:)))
Da, nema podmicivanja. Zakoni Bozji su jednaki i prema prirodi i ljudima, samo kad bi ih oslusnuli srcem...cistim.
Na tvom blogu uvek pronadjem veru i nadu, kad mi najvise treba. Hvala.
Pametan učenik!
Pridružujem se čestitkama. Svim svečarima srećna slava.
*Шуле
Само мало храбрости и ето науке која живот значи. Грлим!:)
*роксана
Деца умеју бити неустрашива у исповедању, примера је безброј. Поздрав, драга!:)
Gledam i slusam video i... ne znam da li sam bas shvatio sta je Richard hteo da kaze. Ribe su nasi rođaci, a ne pretci. Da upoređujemo današnje primere životinja i stvaramo zaključke. I da je to pogrešno.... hmmmm ... da li to znači da je Bog stvorio različite životinje? Da li je Darvin bio upravu? I ako jeste ... uhh onda je sve ovo jedno filozofsko pitanje. Na kraju krajeva, dopada mi se ideja da možemo biti ljudskiji.
*бокикојић
Професор је добио једно питање на које је ћутао дуги низ секунди, да би потом, не давши одговор, прешао на нешто около. Али бар није насрнуо на говорника као Ђилас неки дан, кад је од обичног грађанина добио незгодно питање. Некад су питања незгодна, некад не наиђу на одговоре, некад их нема, али је још горе кад се то све деси са људскошћу.
Dar je protumačiti veru nekom neverniku i preobratiti ga u verujućeg. Takve bi trebalo tražiti kao grumen zlata i stavljati ih za propovednike.
*биљанак
Нема свако тај дар, чак и ако је школе изучио, као што ни сви не могу да буду лекари, трговци, научници, чистачи... Свако има своје, али је пред Богом једнак и цар и просјак.
Изванредна прича за све неверне Томе. Уживала сам у аргументима које је изнео стармали јунак.:-)
У праву је Размишљанка која рече да сваки твој текст оплемењује душу.
*Ви
А чувах је посебно за посебан дан. И видим да се многима допада, што само показује колико смо гладни и жедни оног знања које отапа окове душе. И радујем се томе, Богу благодарна да нас има! :)))