"Овце Моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду.

И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их

неће отети из Моје руке." (Јн.10,27-28)

 

Док разговарах са мојом дивном девојчицом о томе како вера смирује човека и помаже му у свакодневним искушењима, она се присети тога како је дошла код нас. А била је Промислом Божјим доведена, у то не треба сумњати, јер Господ свакоме даје према срцу и ономе што се у њему скрива. Зна Он своје овчице и сваку зове по имену. Она се на позив одазвала и к стаду је присаједињена.

Насмешила се, оним детињим осмехом, у којем пребива спокој након дугог лутања и избивања.

А мене њен осмех и прича подсетише на још једну овчицу Господњу, која је, по Промислу Божјем, у једном тренутку искорачила са пута, одвојивши се од стада, али је на чудесан начин враћена.

Упознала сам је још као девојчицу, која ми је од првог тренутка поклонила своје поверење. То познанство спада у она неочекивана и изненадна пријатељства, која се десе тамо где их не очекујете, али која имају неку посебну лепоту и силу. Среле смо се још неколико пута после тога и сваки пут је она прилазила мени, да из неког, само њој знаног разлога, буде у мом друштву. Било ми је необично драго због тога, јер сам увек некако рађе волела друштво деце, уживајући у њиховој искрености и неискварености. Потом је уследило време затишја и њеног школовања; израсла је у прелепу девојку. Једног дана, препознавши ме, приђе ми, након службе у храму, раширеног осмеха. И тада отпочесмо ново поглавље нашег друговања, само што га овог пута почесмо утврђивати у вери и Богу Који нас је поново саставио. Како сам ја сабирала код себе светоотачку литературу а она се одушевљавала житијима светих, то је долазила и позајмљивала књиге а ми се, узгред, разговарасмо о вери, животу - свему. Посете су биле учестале све док се нисмо дотакли манастира Привина Глава. Дотад сам већ помало стекла утисак о нарави њене душе па сам најпре покушала да је саслушам шта ми има рећи о својим одласцима, ништа не коментаришући, само се у себи Богу молећи. Али већ следећом приликом јој опрезно скренух пажњу и питах да ли је тачно - будући да нисам била баш упозната, али ми јесте скренута пажња од стране Старца Тадеја за његовог земног живота, да не практикујем одласке у манастир - да ли је, дакле, тачно да се тамо, бајући с нафором, скидају чини, то јест врши се скидање црне и беле магије. Веома стидљиво ми је признала да је тачно (мени је о томе причао један брат који је био на служби и то лично чуо). На то сам само додала да буде опрезна, јер то, ако се ради, није у православном духу. Није ми ништа одговорила, али су од тог дана њене посете постале ретке, док најзад нису сасвим престале.

Искрено, ја нисам у потпуности знала за разлоге њених недолазака, али, сматрајући да сваки човек има слободу чинити са својим животом оно што нађе исправно, нисам јој замерила. Ако и није била присутна физички, она је пребивала у мојим молитвама, где сам сву бригу поверила Господу, знајући да ће се Он побринути, како је и обећао.
Прошла је година, година и по, две; ми смо се сретале у храму и на улици, поздрављале, али нисмо се посећивале. Све док ненадано није уследио позив и питање: може ли да дође до мене. Веома радосна што је чујем, одговорих јој потврдно.

Био је то онај мој негдањи девојчурак, којем се вратио детињи осмех. Дуго смо разговарале, наставивши тамо где смо и стале, с тим што је овог пута у њеној причи било присутно и искуство вере, оно које отапа ланце душе и где срце много слободније куца и дише Христом. Била је у посети једном манастиру; тамо се исповедила и причестила у присуству Светих моштију. Исповест је била темељна и питали су је за одласке у манастир Привину Главу. Тада се њој отворише духовне очи и она спозна Истину. Радовале смо се том чуду Божјем, као деца, тешећи се једна у другој и вером напајајући. Кад се већ ближило време за растанак, она ми приступи са речима извињења: исповедила ми је због чега није долазила код мене и да то има везе са манастиром. Сматрала је да сам ја противна и да грешим, и да јој се испречавам на њеном путу. Како је спознала Истину и грех свој исповедила, желела је, ето, и мени да се извини.

А ја сам, грешна, само Богу захваљивала што ју је вратио на прави пут и то тако чудесно! Ништа за човека не може бити лепше и радосније већ кад у ближњем сретне Бога. И присетих се стихова Светога Писма, на месту где Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду. И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из Моје руке.“ (Јн.10,27-28 ). А речи „Господ ће се постарати“ још једном добише своје посведочење.

 

причалица

21./22. октобар лета Господњег 2011.