Деца, пород је дар од Њега
"Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од Њега.
Шта су
стреле у руци јакоме, то су синови млади. Благо човеку који је њима
напунио тул свој! Неће се осрамотити кад се стану разговарати с
непријатељима на вратима."
(Пс.127,3-5)
Наравно, због њихове нерешене ситуације, у којој су, поред првог, родили још једно дете, кренуле су замерке и осуде. Најгоре у свему је што су стизале од оних који имају богатство али се не богате у деци. И баш на тему деце разговарах са једним драгим дечаком, са којим се чудесно упознах, дао Бог, који, кроз причу, провуче питање: „Ко данас рађа децу?“ На његово питање одговорих: „Храбри!“ „Храбре речи“, узврати он, на шта добацих: „Ја само такве волим!“ И њима се окрећем. Јер сам одавно спознала истинитост речи Псалмопојца Давида, који каже: „Шта су стреле у руци јакоме, то су синови млади.“ (127,4) Сам Господ је рекао да се множимо и рађамо, насељавајући на тај начин земљу - ни на који други.
И ту се присетих нечег.
За време последњих ратних збивања, војска је, за своје потребе, заузела куће на граници са Хрватском и ту се на кратко стационирала. А у кућу мојих пријатеља, дошао је човек са чиновима и, пре него што ће ући са својим војницима, наредио је једном од њих да се све ствари у кући - запишу. Био је строг, а ову наредбу је издао из предострожности, како се нико не би усудио да било шта из куће изнесе. И тек кад је стање пописано, војска је могла да уђе унутра.
Видећи да су честити људи - премда и не размишљајући о томе да ли ће нешто однети или не, моји се пријатељи упознаше са њима а са надређеним се и спријатељише. Био је доле из Србије, отац троје или четворо деце, (али намеран да изроди још неко), изузетног карактера, правичног и доброг. И тако, између прича о небивалу које нас је све задесило, знали су они да причају и о оним лепим стварима које су нам више биле заједничке. А како је моја пријатељица управо родила своје прво дете, дао Бог, то поче тема и о деци. И прича униформисани човек како су он и жена му, за своје потребе, отприлике, сваке пете године родили по једно дете. „Зашто тако?“, питали су окупљени. „Па“, каже он, „јер деца најмање времена проведу са родитељима а кућа без деце и није кућа. Прво дете и тако није мамино и татино, већ бабино и дедино. Зато смо морали родити друго. Али ни оно није дуго остало наше. Заправо, деца су наша до неких 5 година, а после их узме забавиште, па школа, факултет, посао, ожене се, удају и после их гледаш са фотографија, ретко кад уживо. Зато човек, да би имао дете у кући, мора сваке пете године да роди себи једно.“
Наравно, сви су се топло насмејали овом казивању, па и ми, који смо имали прилику да то чујемо препричано.
За мене, лично, најлепше су управо овакве приче, топле, људске, право из народа! Јер се уз њих боље могу разумети и све друге народне умотворине, у којима обитава душа народна, а мени тренутно на ум падају две: „Где чељад није бесна, ни кућа није тесна“ и „Где су двоје има места и за трећег“. Тако, држећи се заповести Господње о рађању и множењу, и не сумњајући да „Господ ће се постарати“, радимо на добро своје, наше деце, породице, државе. О томе је појао и Псалмопојац Давид.
причалица
23. октобар лета Господњег 2011.