Господ ће се постарати
"И назва Аврам оно место Господ ће се постарати. Зато
се и данас каже: На брду, где ће се Господ постарати."
(1.Мојс.22,14)
Накупило се брдо размишљања и, у томе гомилању, даће Бог, ваљда кад стигох до самог врха, дођоше ми мисли из Светог Писма о месту где се каже: „Господ ће се постарати“. И заиста, са њима, наиђе и дуго очекивано олакшање, које поче да бременитост одбремењује.
Превише се брине човек, није као птица, која пева и појем својим прославља Господа, знајући да се Он брине о сваком створењу. Човек то заборавља – често. А размишљах о старости, о томе како смо ништа, пролазни, да нисмо ни као зрно песка, а опет, удостојени смо да будемо виши од звезда. Дакле, једнак број степеница и надоле и нагоре, па ко који смер изабере. Но није то увек праволинијско ни успињање ни срозавање, већ смешано: некад горко, некад слатко. И зна човек да је то услед грешности његове, те му кораци посрћу, будући да није достигао ни висину детета, а камоли висину раста Христова. Тугује, али не очајава, моли и вапи да га милост дотакне: он, да јој подножје целива, како би она лице к њему окренула, то лице које је иначе окренуто од човека због грехова који га прљају и сусрет одлажу. То жели мали бог у блату и томе се увек враћа кад му се у животу испречи брдо.
А у том и таквом размишљању, наиђем на једну дивну мисао, и песму, везану за старост. Како су се само уклопиле и у право време наишле! Мисао која каже: “Стари људи могу бити опасни јер им није стало до будућности“ (Џорџ Бернард Шо); песма је од Војислава Илића, „Старац“. И од њих осетих лепо душевно расположење. Тако, о мисли разговарах са женом у храму, нешто на тему дечје литературе, које је или мало или није ни за одрасле а камоли децу, на шта жена, која нема интернет, зна у чему је узрок томе: превише људи на планети! А заговорници те и такве идеје су људи престарели, било физички било у идејама, који су поверовали старој, лукавој змији - оцу сваке лажи. Било ми је дивно чути како се истина ипак не може сакрити и да медији нису једини извор информација.
Чудо је светлост, а светла мисао чудо над чудима: она развејава сваку таму.
За песму се постарао брат у Христу. Препознавање у стиховима: „... видим да већ нужан није нит` ко мени – ни ком ја.“, као и „... много милих мене чека у држави вечног сна.“, са којима сам, саживевши се, пролазила неколике дане пре тога, учинило је да у њима пронађем светоотачку мудрост. Живот на земљи је краткотрајна јава разуђених граница, која од човека уме да направи биљку, те није чудо да се он радује држави вечног сна где је блаженство. Јер смрт, по речима Апостола Павла, за верујућег човека је добитак. А како вера није свију, по речима истог апостола, отуд и много неразумевања за смрт, која није природни крај човековог постојања, већ неприродни догађај, то јест плата за грех (Рим.6,23), како нас уче Свети Оци.
Међутим, понекад је и верујућем човеку тешко да докучи истину, а камоли маловерном. А Господ пушта човека да тражи, куца и испитује и тек кад у њему помањка снаге, Господ прилази и диже онога за кога се распео на крсту. Умива ноге уморном од пута; одбремењује од труда и невремена бремените; напаја жедног, храни гладног; слабима у вери шаље чудо. И тако свима да буде све!
И мени је, као каквом недоношчету, послао, поред жене са којом разговарах у храму, и вест о чуду исцелења жене која болује од мултиплекс склерозе. Слава Му и милост! Кад ми је кум рекао да је болесна сестрица, жена која је годинама у колицима, али која је одмалена ватрено исповедала Христа - ишла у храм и кад се није смело, трпећи нападе у име Христово, жена коју је муж оставио а о њој се бринула мила ћерка, девојчурак послушни, ђак основне школе, кад ми је рекао да је дошла код брата у радњу и срео се са њом, јер ту ради - занемео је од драгости! Хтео је у секунди свашта да је пита, али речи није било. Она га је само погледала с разумевањем и насмешила се, Богу благодарна.
А сећам се, пре неку годину, кад је у храм требало да стигне део моштију Светог Кнеза Лазара, она је седела поред мене. Тад смо се упознале и одмах ми је за срце прирасла. Има тако људи са којима се одмах нађете, а са некима се не можете срести читавог живота ни на једној раскрсници, ма колико близу да стојите. И молих се Светитељу, Мученику Српском Лазару, да је погледа и оздрави: њу или слепу девојку, да пројави Господ славу Своју кроз угодника Свога, не да буде моја воља већ Господња. И када чух да се мученица дигла из постеље, обрадовах се у духу тако силно, још једном осетивши милост речи „Господ ће се постарати“.
Међутим, ту чудима није био крај. По повратку из храма, у кући ме је дочекала девојка, и сама мученица, а која одскора и сама себе тражи у Православљу. Чувши за чудо о исцелењу жене - а ја јој споменух још једну болесницу, коју је исцелио Свети Василије Острошки, слава Му и милост, од исте болести - она се удиви, јер и њена сестра болује од тога. А узроци су били више него препознатљиви: стрес, стрес и само стрес - одмалена. Моја девојка, је, каже, Богу благодарна што је нас нашла и што је, дружећи се са свима нама, њен живот из корена почео да се мења. Она, која је целог живота јела месо - рибу ни да проба, почела је да пости. И жели да пева и поје Богу у славу.
А све то време, ја само слушах и слагах речи у своме срцу, славећи и благодарећи Бога, Који је у своје време послао реч, још једном посведочивши да ако смо ми и неверни Он остаје веран! И увек се стара и брине о Онима који Га са сузама траже. И како онда да се не радујемо са Псалмопојцем Давидом, који каже: „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.“ (Пс.42,5)
причалица
16./20. октобар лета Господњег 2011.