Кад се већ дотакох оних чија је вера другачија, да кажем и ово: пре извесног времена позове мене један познаник да дођем код суботара и да им укажем на неправилности њиховог веровања. Ово сам љубазно одбила, јер о себи не мислим да бих могла било кога подучавати, нити преобраћати, јер се ни сама нисам научила, као и из разлога што је много тешко доливати воду у пун суд, то јест, тамо где владају предрасуде а не разум или логика, невезано само за веру, већ и све остало. Али, ако му је стало до њихових душа, што је јако лепо, предложих му да се радије молимо Богу, јер оно што нама није могуће, јесте Богу. А ако је Божја воља, Он ће наћи начина да их врати на Пут. Верујем да молитва далеко брже стиже и помаже од глагољивости. У многој речи крије се гордост, а гордост одводи од Бога, док је у молитви понизност, која приближује Богу.

Једног лета, позове мене пријатељ, сав узнемирен. Његова сестра је, дао Бог, већ неколико година младост проводила по болницама, лечећи штитну жлезду, због које је губила калцијум и ломиле су јој се кости. Након прегледа у Сремској Каменици, одстрањено је, у Београду, оно што је штитну жлезду угрожавало, али је, након извесног времена и кратког побољшања, претходно болесно стање почело да се враћа. На темељнијим и дубинским прегледима утврђено је да је иза операције остало још тога за чишћење, али да је за одстрањивање потребно најмање пет операција и да постоји ризик да девојка остане без гласа. Када је сестра мог пријатеља чула, да ће поред ноге у гипсу - којој кост никако није хтела да зарасте и која није примила донаторску кост њеног оца - можда остати и без гласа, она се толико уплашила да је никако нису могли смирити. Најпосле је рекла брату да позове мене!?

Искрено, била сам изненађена, али то занемарих, те почех најпре да тешим брата. Рекох му да ћу је свакако назвати и он је прекинуо везу и ја позвах девојку у болницу. Глас јој је био потресен, плакакала је неутешно. Рекох јој да се смири и да ћемо се молити Богу, Пресветој Богомајчици и нашем Светитељу Николају, који је био наша заједничка Слава.

Е сад, овде би ваљало да се нагласи следеће: за разлику од нас, који смо славу држали посну, они су славили мрсно! Годинама, од како су се населили овде, с тим што је, како су ми рекли, њихов деда, кад се досељавао, питао свештеника како да славе а овај им је рекао – може мрсно!? И не само они, већ читава им фамилија, са изузетком само једног стрица, који је прешао на посно - сви остали држе мрсно! Овде бих, на кратко, увела у причу и једно мени много драго казивање старије жене, која редовно иде у цркву, и која нам је једном приликом, баш за Славу, честитајући нам, испричала следеће: „Мог оца је, једном приликом, позвао један пријатељ на Славу, али је он, уместо посне, како је био ред, правио мрсну трпезу, на шта му је мој отац одговорио: „Пријатељу, бих ја дошао, али се нас двојица не молимо истом Богу нити заједничком Свецу; јер се вера не може двојако исповедати!““ И неписмен човек зна логику! Било да су дани поста, или Крсна Слава падне у среду или петак, сем трапаве недеље, трпеза треба да је посна!

А сад да се вратим причи. Дакле, девојка и ја смо мало разговарале и она се унеколико почела смиривати. Операција је била заказана с јутром, па смо се договориле да се чујемо чим буде била у могућности да се јави. И тако кренусмо: она на починак, а ја се помолих Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају, с вером препуштајући Богу на старање бригу.

Шта се десило? Кад ме је назвала, није знала од радости одакле да почне, дао Бог. Након нашег разговора, у њихову собу је, у посету болесној сестри, дошла – монахиња. Док је разговарала са сестром, приметила је њену узнемиреност, те јој је у једном тренутку пришла и почела са њом да разговара, смирујући је. Каже да јој је причала о вери, о Адаму и Еви, углавном – слично као ја кад јој причам, али таквим гласом да се она сасвим смирила и спремно отишла сутрадан на операцију. А од наговештених пет операција, урађене су само две, слава Богу! Но најбоље је било кад је доктор дошао у визиту и саопштио јој да је све одстрањено, додајући како је имао осећај да га нека рука води тачно где треба! Овога пута смо плакале обе, али од радости, славећи Бога и Пресвету Богородицу са Светим Николајем!

Ето, слава Богу, због чега је боље се Богу молити, него другом словити. Ако је молитва Богу угодна, „Господ ће се постарати“ и чудесно исцелити и оздравити оног за кога се искрено молимо.

 

причалица

25. октобар лета Господњег 2011.