слика са нета

 

Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже

да се извучемо из неприлике, нити нам је, нужно, увек

непријатељ онај који нас у њу уваљује.

 

 

Патка је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.

 

За то време, малишана је на обали спазила лисица.

 

- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?

 

- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!

 

Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.

 

- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?

 

Наивно паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.

 

Збуњено болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се,  ускочивши у њу,  стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину, чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.

 

(Из збирке приповедака “Све у причама бива”)

Power Point Prezentacija