Паче у невољи
слика са нета
Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже
да се извучемо из неприлике, нити нам је, нужно, увек
непријатељ онај који нас у њу уваљује.
Патка је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.
За то време, малишана је на обали спазила лисица.
- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?
- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!
Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.
- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?
Наивно паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.
Збуњено болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се, ускочивши у њу, стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину, чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.
(Из збирке приповедака “Све у причама бива”)