Сећање...
Поноћ, неки глуви изгубљен сат,
Река, обојена тамом, трома, мирна,
Одсјај звезда на води,
Видим твоје лице,
Ветар додирује гране, шуми,
Дозиваш ли ме шапатом, понекад?
Стари чамац у шипражју, скривен,
Понеки крик птица ноћи,
Облаци полако скривају небо,
Звук весла које некуда броди, далеко,
Реком без повратка,
Кроз мир и таму, негде на обали,
Иза малених прозора задимљених крчми,
Уз пијане песме старих лађара,
Плаче усамљена гитара, мојим сузама.
Зоран Матић Масада
п.с.: слика је преузета са нета а наслов сам, уз дозволу самог аутора, додала сама, будући да је он сам није насловио. Зоране, најљубазније ти се захваљујем.