Све у причама бива

Жаба и змија

Мама жаба имала је кћерку. И мама змија имала је своју кћерку. Једнога јутра обе су изашле да се играју.
Мама змија довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења са великим канџама и зубима који гризу. Немој да се изгубиш у шуми, дете, и врати се у легло пре мрака.
- Канџеизуби - певала је змијица док је кривудала кроз траву. - Пази се канџиизуба!
Мама жаба довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења која кљуцају или уједају. Немој да идеш сама у шуму, мила. Немој да се тучеш и врати се кући пре мрака.
- Кљуцаиуједа - певала је мала жаба док је скакала са камена на камен. – Чувај се кљуцаиуједа!
Змијица је певала своју песмицу “канџеизуби”, а жабица је певала “кљуцаиуједа” кад су се среле на путу. Пре тога никад се нису среле.
- Ко си ти? – питала је жабица. - Јеси ли ти кљуцаиуједа? – и припремила се да скочи ван њеног домашаја.
- О не, ја сам змија, и мама ме зове Змијско Дете: глатка сам, гипка и клизава. Ко си ти? Јеси ли ти канџеизуби? - и спремила се за покрет, за сваки случај.
- Не, не! Ја сам жаба и мама ме зове Жабље Дете. Живахна сам, брза и скакутава.
Стајале су тако и гледале се, а онда су истовремено рекле:
- Ти уопште не личиш на мене
Очи су им засјале. Нису изгледале исто, то је било тачно, али су имале неке исте особине. Обе су знале шта се ради кад се истовремено каже нешто исто.
Чврсто су се загрлиле, затвориле очи и запевале :

Свака је замислила своју жељу, а онда су се раздвојиле. Баш тада је пролетела мува, тик уз жабине очи. Мљац! Излетео јој је језик и она је ухватила муву. Бубица је зазујала поред змијиног носа. Њам! Змија је палацнула језиком и ухватила бубицу. С дивљењем су се погледале и насмешиле једна другој. Две нове другарице сада су сазнале нешто од онога што свака од њих уме да уради. Осећале су се пријатно заједно, као старе пријатељице.
- Хајде да се играмо! – рече жаба.
- Хеј! – рече змија. - Ту жељу сам замислила... Хајде да се играмо у шуми!
- Шума! У шуми! - викнула је жаба. - То је била моја жеља. Могу, ако ти идеш са мном, јер ми је мама рекла да не смем да идем сама.
Жаба и змија одјуриле су у шуму и почеле да се играју.
- Види ово! - рече жаба.

Чучнула је и бројала:

- Једна мува, две муве, три муве, четири!
Скочила је високо, високо, преврнула се у ваздуху и спустила се, хоп!
- Можеш ли ти то да изведеш, змијо?
Змија појури на оближњи насип да проба жабљи скок. Успентрала се на косину, стала на врх репа и бацила се увис. Ево је на земљи, трес! Сва запетљана и извијугана. Насмејала се и покушала поново.
Неколико пута жаба и змија скакале су заједно и сударале се услед скока. Али, колико год да је судар био јак, није их болело. Било им је забавно.
Онда змија рече:

- Гледај ово!

Исправила се на врху насипа и бројала:
- Једна буба, две бубе, три бубе, четири!

А онда…фијууу! Спустила се низ падину на стомаку.

- Пробај то, жабо, то се зове змијски спуст.
Жаба је легла на стомак и клизнула низбрдо. Руке и ноге млатарале су јој док се клизала. У подножју се преврнула преко главе и - трас! Откотрљала се као лопта.
Онда су се змија и жаба загрлиле и заједно се клизале низбрдо. Читава шума одјекивала је од њиховог дозивања и смеха. Једна игра водила је у другу. Забављале су се тако добро да им је дан пролетео за трен ока. До краја поподнева није било већих пријатеља у читавој шуми.
Сунце је залазило кад се змија сетила шта је обећала мајци.
- Обећала сам да ћу се вратити пре мрака - рекла је она.
- И ја – пренула се жаба.
- Довиђења!
Загрлиле су се. Змија је била тако срећна што је нашла праву другарицу да се заборавила и прејако стегла жабу. Био је то леп осећај.
- Јао! Лакше мало! – рече жаба - Немој тако јако!
- Ох, опрости! – рекла је змија и попустила стисак - Забога! Али, стварно је пријатан осећај, тако пријатан да бих могла да те поједем.
На те речи прснуле су у смех и поново се загрлиле, овога пута нежније.
- Свиђаш ми се - рече жаба. – Здраво, змијо…
- Здраво, жабо. Ти си моја најбоља другарица
- Хајде да се сутра играмо заједно! - рекле су истовремено.
- Аха!
Пљеснуле су рукама и опет запевале:

Онда су отишле, змија скакућући, а жаба гмизући читавим путем до куће.
Када је жаба стигла кући, покуцала је као и увек и мама жаба откључала је камена врата. Изненадила се кад је видела како њена кћерка улази у кућу гмизући по поду.
- Па шта је сад ово? – упитала је. – Погледај каква си, пуна траве и прљавштине.
- То ме не боли - рекла је жаба. - Лепо сам се забављала.
- Забављала? Видим да се ниси играла у рибњацима и барама са добрим жабама. Где си била цео дан? Изгледаш као да си сад изашла из шуме.
- Али, нисам тамо ишла сама, мама. Ишла сам са једном добром девојчицом. Она је моја најбоља другарица.
- Најбоља другарица? Ма шта кажеш? - рече мама жаба. – Која то добра девојчица може да буде, а игра се у шуми?
- Види овај трик који ме је научила, мама! –рече жаба. Бацила се на стомак и почела да мигољи по поду гужвајући мајчин брижљиво сашивени тепих од љиљанових латица.
- То није трик за жабу! Устани, дете! - викну мама жаба. – Па шта је сад то, а? Види како си ми смотала тепих. реци ми само, ко је та твоја другарица с којом се играш?
- Зове се Змијско Дете, мама.
- Змијско Дете! Јеси ли рекла Змијско, кћери?
- Јесам. Шта ти је, мама?
Мама жаба је почела да дрхти и лице јој је постало бледозелено. Села је да не би пала у несвест. Када се мало прибрала, рекла је:
- Слушај, Жабље Дете, пажљиво слушај ово што ћу ти рећи - привукла је кћерку ближе себи. – Змија долази из змијске породице. Они су лош свет. Држи се што даље од њих! Јеси ли ме чула, дете?
- Лош свет?- упита жаба.

- Лош, веома лош! - рекла је мама жаба. - Змије су подмукле. Оне крију отров у језику и сломе те кад се смотају око тебе.
Жабље дете прогута кнедлу.
- Пази да скочиш ван змијиног домашаја ако се икада више сретнете. И престани са тим глупим гмизањем. Гмизање није за жабе.
Мама жаба је постављала сто мрмљајући за себе:
- Игра се са змијом! Па шта је то?- извадила је комад вруће проје и ставила јој на тањир.
- Седи и вечерај, дете! - рекла је мама жаба. - И запамти: ја не гојим жабе за змије, знаш ли?
И змија је стигла кући. Зашушкала је по поклопцу од уплетених гранчица који је затварао улаз у њену кућу. Мајка је препознала њено шушкање и отворила резу од пузавице. Змија је упала у кућу.
- Гладна сам! - рекла је скакућући око мајке.
- Де, де, шта ти је? Види на шта личиш! - рекла је мама змија. - Погледај каква си! Чујеш ли ти себе како дахћеш и шиштиш? Где си била цео дан?
- У шуми, мама, са мојом новом другарицом. Играле смо се. Види шта ме је научила!
Змијско Дете скочи на сто и баци се у ваздух. Пала је на столицу, оборила је и запетљала се у њене ногаре.
- Шта је с тобом? Каква је то опасна игра?! - рече мама змија. – Исправи се и види јеси ли читава. Која те је то нова другарица научила?
Сагнула се и отпетљала кћерку из столице.
- Научила ме моја другарица жаба. Зове се Жабље Дете. То је жабљи скок, мама, пробај га и ти. Забавно је.
- Жабље дете?! – чељусти мама змије отворише се откривајући очњаке. - Јеси ли рекла жаба?
- Да - рече Змијско Дете. - Она је моја најбоља другарица.
- Мислиш, читав дан си се играла са жабом, и дошла си кући гладна?
- И она је била гладна, мама, кад је играла игру змијски спуст коју сам је ја научила.
- Свашта од тебе! Дођи, склупчај се овде, и пажљиво слушај шта ћу ти рећи.
Змијско Дете се склупчало на столици.
- Зар не знаш, мила, да је обичај наше породице да једе жабе? Жабе су веома укусне!
Мале очи Змијског Детета раширише се од чуда.
- Да, заиста! - рече мама змија. – Једење жаба обичај је наше куће, то је породична традиција. Скакање није, и зато престани са тим, чујеш ли?
- О, мама! - узвикну Змијско Дете. - Не могу да једем забе, жаба ми је другарица.
- Жаба другарица? Стварно свашта од тебе! - рече мама змија. - То није природно. Сад ме послушај, кћери. Следећи пут кад се будеш играла са жабом, скачи, котрљај се и лудирај колико год хоћеш. Али, кад огладниш, она је завршила игру. Ухвати је и поједи!
Следећег јутра мала змија рано је устала. Одгурнула је покривач од сувог лишћа и испружила се. Сетила се мајчиних речи и осећаја како је укусно изгледала њена другарица жаба када су се загрлиле. Била је спремна да крене.
- Не заборави шта сам те учила о жабама, буди паметна! - повикала је мама змија за њом. - И немој поново да ти причам да се чуваш великих створења с оштрим канџама и зубима који гризу.
- Канџеизуби - певала је мала змија. – Канџеизуби…
Стигла је до шуме и чекала своју другарицу. Радовала се игри са жабом и томе што ће игру завршити тако што ће појести своју фину жабљу другарицу. Лежала је на сунцу, смејала се и певала:

Сунце се дизало све више, али жаба није долазила.