Приоритети
слика са нета
Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.
А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.
- Никола сине – помилова га мајка, – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?
Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.
А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.
За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.
Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.
Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.
Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:
- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?
Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.
До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.
- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.
И Никола се њему осмехнуо.
- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.
- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.
- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...
Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.
Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.
- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...
Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:
- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...
И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.
Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.
аутор: причалица