Наша лука
Дете моје,
писац Стобеос, који је живео у V веку, наводи једно дирљиво предање.
У
Етни, југоисточно од Сицилије, прорадио је вулкан. Ватрена лава је
излазила из његове унутрашњости и текла као ватрена река, претећи. Сви
су бежали у паници. Свако је гледао да се спасе. Паника је учинила да
забораве на све. Али у том хаосу издваја се један младић. У њему букти
једна ватра неупоредиво јача од лаве. То је пламен љубави. Поштовање и
брига о његовом старом и парализованом оцу учинили су да заборави на
себе и опасност. Без оклевања га је подигао на своје снажне руке и
натоварио на своја снажна рамена.
Љубав је учинила терет лаким.
Какав
је наставак?Изузев младића и његовог оца, који су тог момента били у
светој повезаности, те на чудноват начин остали недодирљиви, нико други
није успео да избегне од ужарене реке! Ни ватра, као ни лава, нису
могли да их додирну. И постали су симбол који одјекује кроз векове, да
и дивљи елементи застају пред снагом љубави.
http://www.jbgraphic.com/childrenart.html
Дете моје!
То је лепота врлине коју образује породица.
Породица!
Ставили су је у свето тројство: Вера, Домовина и Породица. Не као украс
за хладне зидове, већ све оно што треба нашој кући, за наше породично
гнездо, за топлину нашег породичног круга.
Породица! Благословено
гнездо, где смо први пут отворили наше очи, где смо примили миловања,
где смо осетили заштиту и пажњу, где смо осетили нежну руку наших
родитеља, која нас је придржавала при нашим првим корацима. Ту где смо
плакали, где смо размењивали наглас своје мисли, где смо се смејали,
где смо научили да разговарамо, где смо се научили како да слушамо; ту
где смо чули за велике вредности живота.
И кад прођу године и
твоји кораци нарасту и удаљиш се, ни тада породица не престаје да бива
твоја лука. Ту ћеш наћи све супротно од горчине на коју наилазиш када
си ван ње.
У њој ћеш наћи разумевање које ти ван ње не пружају. Наћи ћеш слаткоћу насупрот чемеру кога ће те други обавезати да испијаш.
У њој ћеш наћи разумевање које ти ван ње не пружају. Наћи ћеш слаткоћу насупрот чемеру кога ће те други обавезати да испијаш.
Наћи ћеш у њој снагу да не клонеш, да се не разочараш, да се не умориш. Породица је твоје полазиште.
Породица је и твоја лука.
Породица је твоја ризница оружја.
Напади
у данашњем свету долазе од свуда. Колико те гласова, дете моје, пакосно
уверавају да треба да одеш, да је презреш, да је напустиш!
Ах,
дете моје, пази! То су подмукли гласови. Нигде другде нећеш наћи
истиниту љубав, љубав не из рачуна, доследну. Љубав без предрачуна,
љубав препуну пожртвовања.
Али, хтео бих ти поставити једно питање. Уистину, ти, још млад и препун најлепших снова, да ли би могао да гледаш своје родитеље како им сузе очи због тебе? Очи, које чине све да твоје светле? Реци, да ли би могао то да поднесеш?
"Лидија"