наставак...
Завирујући по повратку између стабала, нађох једно око кога се беше окупила небројена чета шумског света. Нисам се морао умарати мишљу одакле то; у његовој дупљи сместила се сова, где се са гране, као са каквог балкона, разговараше са онима подно стабла.
Граја није била у толикој мери несносна, премда се чинило да нико не држи уста затворена. Најпосле, свако је имао понешто да приупита, али су питања махом била слична једно другом. И у највећој мери су се тицала шумског пожара.
- Сово – кроз гомилу се издвојио корњачин глас, - можеш ли нам рећи нешто о пожару?
Шћућурио сам се.
- Не, не могу... не још! – одговори сова.
- Зна ли се кривац? – запијука паун, ширећи своје раскошно перје.
- Не са сигурношћу, а ја не бих да се огрешим о неког, прозивајући насумице...
- Како то? – умешаше се зец и јазавац истовремено.
- Зар ти није као министру правде у опису посла да истину изведеш на чистац? – заинтересова се и јеж.
- Наравно да јесте – једнако смирено узвраћаше сова на свако постављено питање, - али тек пошто утврдим све околности и испитам све узрочнике.
- Хоће ли и ветар бити на тој клупи за саслушање? – не могавши да се суздржи, упита лисица.
- Никад не рекох да ветар није крив, већ да није најкривљи. Бити умешан не значи нужно бити и највећи кривац – примети сова. А о било чијој кривици пресуђиваће многи чиниоци као и сведоци.
На крају, поглед упућен лисици говорио је више од хиљаду речи. Тај благи израз на совином лицу тако је утицао на њу, да је у трену остајала без гласа.
А можда је то она, већ тада, почела да расуђује у себи...
Окупљено друштво се дошаптавало, проносећи између себе давно потврђену реч о совиној мудрости.
- А ко ће ти помагати, мудра главо, у прикупљању доказа ради утврђивања истине? – упита тихо срна. Човек, можда?
Наједном шума утихну, да би тишину, попут праска – бар је мени тако изгледало тог тренутка – прекинуло лисичино одазивање.
- Ветар...
Све очи се окренуше ка њој, моје најпре. Премда и гледајући је и слушајући, до моје свести никако нису допирале њене речи у тој мери да бих им поверовао.
Али се чинило да сова јесте.
- Да, ветар... – изјави она, потврђујући.
При том им се погледи још једном укрстише, да би им се, само секунд након тога, преко лица разлило неко посве необично озарење.
Шта су то оне размениле погледима, за све, па и за мене, остала је дуго тајна. Али не сасвим. Неки потпуно непознат осећај почео је истовремено све да нас прожима и шума зажагори у некаквом несвакидашњем расположењу. Као да се небеса спустише, да би ми могли дохватити звезде, е такав је то осећај био! Чинило се да смо очевици неког новог поглавља овде на земљи. И нисам могао да се отмем утиску да никада до сада нисам видео оваквог јединства и слоге, као што га гледах тада. Невероватан призор! Толико животиња, толиких различитости, а опет, тог тренутка деловаху као нека целина. Шта ли им се десило, мислио сам, и шта се са мном дешава да и сам осећам то и делим са њима? Нестало је и брига и питања. Нестало је и моје нестрпљивости и радозналости; чак и ове напрасно изазване лијиним прозивањем. Остала је само радост... неописива радост.
Најзад, чинило се као да би се овде било добро одомаћити. Сасвим разговетно сам то могао прочитати како на совином, тако и на лијином лицу. Можда би и било тако, да им је било дозвољено то и да искажу; али није, премда се на сови дало уочити како се спрема изрећи нешто у том расположењу... одговорно тврдим. Али је изненадно прекину нечије крештање.
Птица која се пре чула него видела, проносила је овим делом шуме нимало добре вести.
- наставиће се -