У раљама живота
Господин Секељ је тешки болесник. Са обе одузете ноге, са рукама које некако успева да покрене, са много мучнине и крварења, са боловима и повредама, са свим оним што му је намењено у овом животу, успео је да направи пријем у свом малом дому.
Дошао комшилук, рођаци, пријатељи, донели леп осмех и нешто оптимизма.
- Ау, сестро слатка. Што ме леђа боле. Ока нисам склопила...
- Коме причаш. Једва се крећем. Пуче ми глава...
- Мене промаја уби, уши ми заглунуле...
- Ја сам се укочио, седим по цео дан, кичма ми се искривила...
- Ај, што ме леђа, него што ме и стомак савио...
- Мени притисак скочио, аритмија...
- То да не причам. Притисак ми 220, срце да искочи...
- Ја сам се једва окупао јуче. Свака кошчица ми утрнула...
- Ма мени зуб натек`о, а глава откида...
- Кад је ово време, крста севају, кичма...
- Мене простата зеза, целу ноћ у клозет...
- Комшо драги, ја ока нисам склопила. Све ме живо боли...
- Ма мени овај прст натек`о. Мораћу на операцију...
- А, што ми коске севају, да само знате...
- Сва сам онемоћала колико стомак савио...
- А ви, Секељ, ништа не причате? Ви, само ћутите?
- Па... мени није ништа. Здрав сам.
Мук у соби...
Господин Секељ баш зна да ужива у животу.
Само му не треба дати да дође до речи.
А и шта да каже?
Ненад Живковић
* * *
Када сам видела ову Нешину причу на Творцу, одмах га упитах за дозволу да је објавим на блогу. Добих је експресно уз коментар како је прича сасвим истинита. Знајући га, не само као писца и песника, па и власника сајта кога посећујем и који има за сваког понешто, као што се то може наћи и у сваком другом граду, нисам посумњала у његове речи. Али требало је само мало да причека, како би Причалица стигла да постави све оно што је била замислила пре тога. Надам се да ће се свима који је прочитају допасти,а Ненаду се још једном захваљујем на позајмици. Заиста, имала сам и од кога и шта да позајмим.