У фонтани, у парку настанила се малена жаба. Уживала је у свежини распрсканих капи, цвећу и зеленилу које је окруживало, али највише од свега, што је било посве необично, волела је шетаче. Нарочито мајке са децом, које су на клупи, уз жубор воде, читале деци приче из предивно осликаних сликовница. А међу свим прочитаним бајкама, једна јој се највише допала: била је то она по имену „Принцеза жаба“. Од дана кад ју је чула, она је једнако сањарила о томе да ће се и њен принц однекуд појавити, да ће је пољубити и да ће она, о, радости, открити како није тек ружна жаба, већ права правцата принцеза.

Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.

Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.

 

Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче из даље заподевати разговор.

- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...

Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:

- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.

- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...

- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?

- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.

Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.

- Може...?! А како?!?

- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?

Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.

- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!

Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.

- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!

- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречас се забринувши.

- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.

Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:

- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?

- Дааа...  – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.

- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!

Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!

Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.

аутор: http://pricalica.blog.rs/