Даљински
- Стигла сам!
Викну Зора из предсобља, изувајући се. Одговори јој звук телевизора. „Ту је. Стигао
пре мене... Уобичајено.“ У соби понови поздрав, сагињући се да га пољуби, али стиже
само да га окрзне уснама, јер се извио, протествујући што му заклања поглед. Непријатни
дрхтај јој пролете утробом и окрену му леђа. „Опет? Опет му прекидам програм...“
Омаче јој се незадовољни уздах и питање изречено у пролазу:
- Хоћеш кафу?
- Ммм, нећу. Гладан сам.
- Што ниси узео да једеш? Ниси требао да ме чекаш.
- Нисам те чекао... Мрзело ме да подгревам.
„Мрзело ме да подгревам!“, промрмља Зора. „Мрзело ме да подгревам!“, наставила је
да га имитира и док је спремала вечеру.
- Где ћеш да једеш?
- Овде.
- `Ајде да седнемо за сто.
- Шта фали овде?
„Ништа. Ништа не фали. Само не волим да једем с крила“, помисли она. Врати се после
двадесетак минута и пружи му тацну са сендвичима.
- Шта то гледаш?
- Ммммм, ништа. Безвезе.
Истог тренутка упери даљински управљач ка телевизору и промени канал. Зора се спусти
поред њега на кауч и несташни осмех јој прелете лицем. Нежно му надланицом пређе
преко мишице, задржа се на рамену, па настави ка врату и корену косе. Топлота тог
додира јој проструја кроз руку, разли се у грудима и спусти до крила. Чежњиво се
припи уз њега и промукло шапну:
- Недостајао си ми, знаш?
Он је благо одгурну лактом и између два залогаја, не скидајући поглед са екрана,
рече:
- Па јутрос смо се видели!
Нешто тешко, врело и тешко јој се ували испод груди. Нешто од чега не може да удахне,
да се помери, да истисне реч кроз стиснуте зубе. Загледа се у свој длан, као да
тражи траг малопређашњег додира. Оног од којег је уздрхтала... „Ништа. Ништа није
остало...“, заједљиво се насмеја двосмислености ове мисли, па тромо устаде с кауча
и пође према кухињи... Одврну славину и пусти воду да тече, несвесно трљајући длан,
као да је на њему неки болестан траг остао. Поглед јој се заустави на чашама поређаним
на полици и пружи руку да узме једну. Стисну је, размишљајући како би волела да
јој се то стакло распрсне и зарије у длан. „Бол... Треба ми неки оштар бол, стварни
физички бол... Нешто реско и јасно!“ Замахну, као да ће бацити ту чашу која јој
се опире, али се предомисли и спусти је на саму ивицу судопере. „Разбиће се сама“,
помисли с неком мешавином туге и беса. Врати се у собу, укочених рамена и загледа
се у мужа, тражећи му на лицу сенку кајања. Ништа. Безизражајни поглед упрт му је
у екран.
Неки умор је савлада, па седе за сто, окрећући му леђа. Шакама обухвати главу, као
да ће тим покретом сабити узбуркане мисли и спречити их да се неконтолисано уобличе
у речи, гласно изговорене речи. „Не могу више да причам... Ни да мислим, ни да се
ждерем, ни да подносим ово...ово... лудило. Ово ћутање. И лагање. Лажем, лажем,
лажем... Кога лажем? Себе. Себе лажем да је тренутно, да ће проћи, да ће се променити.
А ништа се не мења... И неће. Нема шта да се промени.“
Палцем и кажипрстом стисну корен носа, док не осети оштар бол. Мука јој је. О Боже,
како јој је мука! У желуцу, у грудима, у раменима осећа мучнину... И умор. Од тишине...
Од телевизора... Од његовог шмрктања и кашљуцања... „Глупи квиз. Сад то гледа! Одвратни,
намештени аплауз... И бесмислени коментари... његови. Чему се смеје?“
Како је нервира то кхммммм! Ни смех, ни кашљање, нешто између - пригушено и потуљено....
Бесмислено оглашавање. „Шта му је смешно? Шта?.... Што је неки анонимус изгубио
милион динара?“ Мрско јој је да се окрене.... Не. Не може још. Шта има да га гледа?
Седи на том каучу, увек седи на истом месту... Удубило се од његовог седења. Не
мора да се окреће, види га кроз потиљак....Види га како пиљи у тупаве слике на ТВу.
Безизражајни поглед упрт у телевизор. Или у новине. „Никад у мене. Ни кад се свађамо.
Ни кад се...“ Помисли – волимо, па се у себи исправи. „Не волимо се. Одавно... Ми
повремено радимо - то... Како год се звало. И правимо се да тако треба. Он мисли...
Ма шта он мисли? Њега мрзи... то.“
Бес... Дрхтај беса је протресе. И нека болна жеља да га изазове. Нагло се окрену
према њему и покуша да му ухвати поглед. Кратким погледом је ошинуо, мало извио
десну обрву као да ће нешто рећи и окренуо се телевизору. Наставила је да га гледа.
Само јој се осмех згрчио и мрена навукла на очи... Нешто налик вртоглавици... Нека
слабост. „Немоћ. И туга. То сам ја. Немоћ и туга.“ Нешто јој се слива у грло. Гласно
гута пљувачку и наставља да га гледа. После пар минута се изнервирао. „Шта је? Шта
пиљиш у мене? Нека нова техника завођења, а? Из часописа, претпостављам?“ И презриво
кхмммм.
О Боже, како га је мрзела тог тренутка! Како јој је био... Ма, није га мрзела. Било
јој је жао и себе и њега и што је све постало тако бесмислено, и што тај бесмисао
траје толико дуго... И што не зна како да прекине ту агонију, а не може више да
је поднесе. Не-мо-же! Угушиће се од ћутања, од избегавања, од негледања, од презира...
- И шта сад? Љут си, је л’? Нећеш да причаш са мном?
- Еј, напорна си.
- Напорна кажеш? Напорна...
За тренутак је погледао, као муву која му упорним зујањем досађује и одмахнуо главом...
А онда се усредсредио на питање које је водитељ управо читао. Она стисну усне и
шумно удахну, потискујући жељу да му избије даљински из руку. „Шта би ми урадио
да му сад угасим телевизор?“ Замисли га како је запрепашћено гледа и нешто налик
осмеху јој искриви фацу. „Ударио би ме... Не би... никад ме није ударио, не би ни
сад. Би... Ударио би ме!“ Оклева... Лагано, лагано устаје и прилази телевизору.
Спушта руку на дугме, премишља се пар тренутака и КЛИК. Угаси га. Успорено се окреће
према мужу, свесна једино омамљујуће слабости и тишине која се као тесто спустила
између њих. Истура браду, пушта капке да се спусте до пола и осећа како јој циничан
осмех титра на уснама... Спремна је за ударац. Чека га. Прижељкује. О Боже, колико
жели да је удари, да се продере, да начини било какав покрет!... Ништа... Густа
тишина без покрета. Он и даље безизражајно гледа у замрачени екран. Она и даље стоји
поред телевизора, пркосно истурене браде. Само јој више нема осмеха... Ни циничног.
Никаквог. Опет оно слано у грлу, скупља се. Слива се од некуд... И талас врућине,
загушљиви, лепљиви талас. Лагана паника јој крену негде из дијафрагме, као одапета,
попе се у грло и помеша са оним сланим. Загрцнуће се! Гута, гласно гута ту кнедлу
заглављену између суза и грча у желуцу. „Зашто нешто не каже? Кажи нешто! Кажи,
молим те. Викни, продери се...“ Нервира је патетика те сцене. „Каква глупост...
Нисам требала... Патетична сам. А ја мрзим патетику. Мрзим! Боже, ја никад не говорим
ту реч. Речи су живе. Кад изговориш неку реч, призовеш енергију коју она носи. Ја
не изговарам реч мрзим! Ја не мислим реч мрзим. Ја волим или не волим! Благе речи.
Нежне... И безначајне! Патетичне речи су волим и не волим. Ја мрзим патетику! Мрзим
овај тренутак! Мрзим што стојим овако очајна пред њим и чекам... Чекам да он нешто
учини.“
Једна нова, сасвим јасна мисао јој се издвоји: „Он не чини. Човек нечињења! Добар
човек нечињења! Ништа не тражи, ништа не брани... Ништа не пружа...“ Осети како
попушта онај грч, како се повлачи пред празнином. Ни туге, ни грча, ничега више
нема. Само празнина. Уморно га погледа још једном. Ништа. Он и даље безизражајно
пиљи у замрачени екран. Њој се откиде један дуг, гласан уздах и лагано подиже руку.
Испружи кажипрст према дугмету, тренутак оклевања и КЛИК. Укључи му телевизор.
* * *
Селица, коју сте имали прилике да упознате кроз одломак из романа "Под Ожљем", а који се још увек исписује, поново гостује на овом блогу горе насловљеном причом, са којом је, на конкурсу сајта diskusije.net, освојила друго место. Све честитке другопласираној и захвалност на допуштењу да причу постујем, а вама, драги причољупци, пријатно читање.