Браћа по непријатељу
У једној кутији средњих димензија држала је старица повећу војску пилића. Будући да су сви, махом, наликовали једни на друге, тешко је било поверовати да су из различитих насада. Међутим, време и издашна рука домаћице убрзо обелоданише истину: било је голим оком видљиво како је једно легло напредније од другог.
А такве промене нису могле да прођу неприметно. Због све учесталијих кошкања, као и несносне галаме која их је пратила, старица је била приморана да бригу о њима пребаци на терет травнатом дворишту.
У почетку се постигло оно што се и желело; слога је завладала, а ред и мир испунише заједницу. Само, нажалост, то је трајало прекратко! Већ оног дана када напредније ле-гло постаде дупло веће спрам своје слабије сабраће, у дворишту почеше да се спроводе нова правила. Њих су, неумитно, наметали интереси јачих…
Као први знак да је, уистину, дошло до сукоба унутар заједнице, могло се видети на примеру разграничења. Тако је, од целокупног дворишта, закржљалим пилићима допао тек један ћошак, и то онај у коме је некаква грана заузимала повећи комад простора. Све остало је потпало под власништво напреднијег соја. Но њима ни то није било довољно! Јер, иако су се, несметано, могли и кочоперити и шепурити по својој присилно створеној територији, они су, да би доказали потпуну надмоћ, поставили једног од најратоборнијих петлића на замишљену граничну линију како би спречавао могуће прелете ниже расе. И заиста: кад год би неко од сиротих малишана само запео за црту, дотични петлић, који је испод ока вребао сваки њихов корак, искакао би као опарен, а одмах за њим и неколицина њему привржених војника, да спрече такав испад. При том би им се у погледу наслућивала спремност и за најсуровије разрачунавање.
И док су ови робовали свом војничком режиму, слабије је легло слободно, и без икаквих спутавајућих норми, уживало у свим оним погодностима које им је затечено дрво пружало. По вас дан се ту трчкарало, скривало, а све у веселом расположењу. Истовремено се доста полагало на међусобно испомагање и уважавање. Па ипак, њихова братска љубав није ту престајала; они су горели од жеље да поново оживе заједнички живот са онима који су их тако неправедно одбацили и презрели. Међутим, сваки њихов покушај ка том циљу, остајао је без резултата. Умишљена кокош није у овоме видела друго до очајничку потребу да се, видно слабији, бесплатно окористе. Увиђајући да таквог споразума неће бити у догледно време, кржљавци одлучише да се ово питање одгоди до даљњег. А то “даљне” зби се убрзо…
Једног јутра, док су два пилета, занета игром, одмеравала снаге, догоди се да се једно од њих належе на тобожњу границу. Наравно, то истог трена изазва револт и скок задуженог петла редара. Остајући да беспомоћно лежи на земљи, погледа упртог у свирепог нападача, пиле умало да премре од страха. А онда се деси нешто што му посве одвуче мисли на другу страну: црна сенка, која, изненада и нагло, поче да се шири по тлу, учини да оно заборави на свој незавидан положај, те стаде да опомиње угњетача на опасност! Ратоборни петлић је, уз циничан осмех, презриво одбио његове речи, назвавши их – кукавичком подвалом. Али, на несрећу, када је кренуо да преступника смрви кљуном, у његова се леђа забише оштре канџе копца.
И док се птица победоносно узносила у висину, очајнички крици младог петлића распараше слух спавача. Невоља им је донела оно што разум није; коначно су се сви пилићи, окупљени под брижном заштитом огромне гране, препознали као браћа.
А било је, ех, мудрости, потребно тако мало да се несрећа избегне! Јер, тамо где постоје сличности, са лакоћом се превазилазе све разлике. О томе сведоче они који имају уши да чују и очи да виде.