Субота, Новембар 01, 2014
Жан Дитур
Одговор Жана Дитура, члана Француске Академије на писмо Српске академије наука која га обавјештава о његовом избору за члана САНУ.
Када је видио да је писмо исписано на, како и сам каже, "енглеском или америчком језику" није га ни прочитао. Он даље у тексту објашњава разлог такве реакције.
Лаки
Мало нам је, што други покушавају(донекле и успевају) да деградирају српски језик, па се у тој деградацији неки пут свесно, неки пут несвесно прикључујемо и ми сами.
"Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али то је узалудан посао. Језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира на то како га тамо звали и шта с њиме чинили. То нису нови и други језици. То су само нови лажни називи за један једини српски језик. Од српског језика тамо се никако не могу направити нови језици, увођењем новоговара у Хрватској, употребом мало више турских речи у Босни, нити увођењем два нова слова у Вукову азбуку у Црној Гори. Нове језике стварају само векови, а не чиновници на папиру у политичким преким судовима српском језику. Па и кад тако напишу пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати друкчије него на српском језику."
Миле Медић
Iz intervjua za "Pečat", jula 2011.
Уз твој коментар, Лаки, додајем ово: "Споразум између вођства хрватске усташке организације и вођства КПЈ закључен 1937. год у КП дому у Сремској Митровици од стране Моша Пијаде и др Мила Будака одређује се смјер сарадње и акције. У чл. 2 је суштина споразума у сљедећем:“док се српству и православној цркви не сломи кичма“ нема ништа од комунизирања Балкана.“
(Историјски записи 3 , 1995, год.LХVIII , СТР. 35.)"
Како у идеји југсловенства тако и у идеји комунизама сви, да кажем југословенски народи, су много тога добили, једино су Срби изгубили. Баш са том намером, те идеје су Србима наметнуте, идеје које су ван менталитета, историје и верске традиције. Е сад, што су те идеје наметнуте НАРОДУ од самих Срба,чак и од круне, је посебна прича.
Свака прича има своје две стране и свака страна има своју причу. Илити: свако време има своје бреме.
Да није било алавости, једне од већих неморалних особина код људи, неби ни било, како ти рече „више прича“. После првог великог рата када је од стране српске војске ослобођено сво српско становништво и комплетна српска територија, неко је играо на карту алавости код Срба. Понуђен је суживот са дојучерашњим непријатељима у новој и већој држави. Нажалост, предлог је врло радо прихваћен, и како старим, спознајем чија је то грешка, и сматрам га за све што се надаље дешавало српском народу одговорним. Све даља дешавања је поледица његове алавости. Сматрам да ми је савест услед оваквог писању чиста. Дали је чиста савест ономе, ко је након пола године од завршетка крвавог рата забранио постављање питања наплате отштете од српских крвника чији су представници равноправно седели у скупштини нове државе, незнам. Свидело се некоме да буде велики Краљ. Свидело се некоме или не ово моје писање, треба да зна да је све ово написано истина, и да о овоме постоје историјска документа као и докази (уредбе, наредбе, забране донешене на предлог Великог).
Рекох, како старим, истина ми некако сама долази на руке. И ..... боље видим, чини мисе.
Поздрав Јецо!
У сваком народу има оних који виде даље и оних који за неко време обневиде, па не досежу даље од носа. Али историја не припада народима, већ појединцима, чини се. Пред личном историјом смо сви огољени, а од ње зависи свака друга историја. Но, те страсти које владају нама људима треба посматрати у другачијем светлу. Истина, оне наносе зло, али и поражавају зло. Добро је увек добро, у сваком времену - постојано је. Зло, услед острашћености, не може да стоји и кад-тад пада. Многе су жртве пале узалудно и беспотребно. Али, како рече Патријарх Павле: свако од нас другачије гледа на ствари и прилике. Зар не?
Поздрав, Лаки!