Српкиња 

(Слика је преузета са интернета)

 

Недељни ручак је прошао у молитви, благодарењу и међусобном дељењу хране. Као и код брата, али и у њиховој породици иначе, и овде је ручак био ново саборовање, које је, размишљала је Анђелка у себи, спадало у живо сведочење вере и утврђивање у љубави, обичајима и традицији. Јер породица је, заправо, црква у малом. Она је основ друштва. Зато је од велике, непроцењиве важности да та ћелија буде здрава.

Распремање стола је такође била важна лекција у животу деце. Ненад и Милица су са децом правили возић и свако од њих је понео нешто са стола, преносећи то у кухињу. Видело се да деца уживају у ономе што им је представљало игру, али је та игра била и те како саставни део одрастања.

Док их је гледала, онако пуне енергије, Анђелка је уочавала дубоки смисао реченог: да деца, долазећи на свет, непрестано раде рукама и ногама, показујући своју спремност да их упосле и њима се служе. Човек је предодређен да ради овде на земљи, и зато је важно да се деца не препуштају лењости – понајпре њиховога добра ради. Све што науче у детињству, касније ће само усавршавати и имати од тога користи. То ју је подсетило да треба да се спреми за најављену посету.

Мало ће се освежити и сачекати да се сказаљке спусте на пет часова, време којег су се у граду придржавали кад би полазили некоме у госте. Између 14 и 17 часова се тада, у становима, одмарало.

Успела је мало и да одрема, а онда је устала да се прикладно обуче. Из неког разлога, уважавајући своју добру учитељицу, сматрала је да не би требало приликом првог сусрета да изгледа ни обично ни пословно. Бела кошуљица кратких рукава и уска плава сукња преко колена, сандале, увезана коса – било је сасвим прихватљиво.

Погледала се у огледало, а потом изашла из собе и спустила се у трпезарију. Ту се јави Милици.

– Хоћеш ли моћи сама или да идем са тобом...? Макар до врата...? – упита.

- Не, није потребно, одлично се сећам где јој је кућа! – говораше Анђелка у одласку.

Пут ка учитељичиној кући водио је поред мостића. Анђелка не издржа, већ се попе како би бацила поглед на врбу. А онда, крадући мрву времена, пожури до реке како би врбу видела и изблиза. Жеља је била толика да јој просто није могла одолети.

Заиста, била је још лепша и раскошнија кад јој је пришла. Провлачећи се испод њених грана што су се до земље савијале, она се нађе у прилично великом простору, испуњеном дивном свежином. А онда, на своје изненађење, угледа на стаблу дечју кућицу. Биле су ту и дрвене лестве, које су је мамиле да се попне горе, али се није усуђивала, сматрајући себе, ипак, превеликом гошћом. Зато је остала доле и са дивљењем је посматрала.

У том размишљању прену је звук који је долазио из правца реке. Најпре се уплашила да није змија, али чувши неко кашљуцање схвати да је човек.

„Можда је пливач или пецарош“, помислила је.

Висеће гране се размакоше и пред њу изби млад мушкарац у дугим купаћим гаћама, за главу виши од ње, препланулог тена и плаветних очију какве не виде никад у свом животу.

Како је угледа, његове усне се развукоше у осмех који заљуља тло под њеним ногама.

- Гле, гле! Анђелија, шта радиш овде? Зар ти не треба да си у школи? – обратио јој се весело.

Анђелка је гледала у њега с недоумицом. Покушавала је да му нађе место у својим изабраним сећањима, али јој није полазило за руком.

- Опрости, ја... – промуца. – Да ли се ми знамо?

- Требало би – одговори он. – Можда ти ово помогне: сећаш се дана кад ти је за леђима била змија?

Анђелка се замисли. Да, сећа се. Било је то одмах након часа веронауке, кад им је отац Павле испричао причу о Светом Георгију, како је, убијајући аждају, спасио девојку од смрти. Чак и тад је била недеља, а она је дошла овде да се игра; како је поранила, затекла је само једног дечкића. И он је излазио из реке баш у тренутку кад је она дошла и, угледавши змију иза њених леђа, брзо је потражио грану да је отера.

- Стојане?! То си ти? – упита, прелазећи погледом преко његовог лица, тражећи сличност са дечаком из детињства.

- Значи, сећаш се! – насмеја се он још умилније. – Па драго ми је, учитељице.

Приђе јој и пружи руку. Њена рука се изгуби у његовој, а од додира се стресе. На усне су јој навирала питања, али ниједно није прелазило преко њих.

- Видео сам те на литургији, што је веома похвално за једно градско дете.

- Заиста? – најзад превали. – Морам признати да нисам превише обраћала пажњу, тако да...

- А и што би! – прекину је Стојан. – Ви, градске цуре, слабо марите за нас момке са

села. Само... грешите много. Најбоље воће је управо са села, без градског отрова.

Анђелка се и сама насмеја на његову примедбу.

- На литургији гледам у своју плочицу. После службе сам остала да попричам са свештеником, а у салу нисам имала времена да свратим...

- Е, ако је тако, онда у реду! – додаде Стојан помирљиво. – А сад, кад се препознасмо, немој да будемо странци!

- Никако! Драго ми је да сам... да смо се срели, заиста. Па ето, биће прилике и да се испричамо некад негде... Сад журим јер већ касним...

И машући му у знак поздрава, Анђелка се окрену и брзим кораком се стаде удаљавати.

Стојан је остао да гледа за њом, али не задуго. Комарци су кренули у лов и он се брзо попе уз лестве и изнесе из кућице одело које је свукао пре купања.

Анђелкино срце је лупало силовито. Њеним лицем су се смењивали стид и јара, и она, машући рукама како би се расхладила, најзад поврати дах.

Пред вратима куће у којој је живела учитељица, она још једном дубоко удахну, и кад се уверила у своју сталоженост, отвори капију. У дворишту, које је пленило цветним шаренилом, потражи улазна врата на кући и покуца.

 

Аутор: Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа