Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.
Никада
ништа
нећу да читам.
Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)
Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...
Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).
Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.
Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?
Нек знају потомци православаца
Земље рођене минулу судбину,
Своје цареве велике нека помињу,
Због њиховог труда, због славе, због добра –
А за грехове, за мрачна дела
Спаситеља нек смирено моле.
Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.
Ево како гласи:
Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом
Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен
Док сам био жив учио сам, учим и после смрти
Говорим вам, а ви понављајте:
Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.
У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.
Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.
Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
