Недеља, Септембар 15, 2024
Увек ћу се сећати
Ко то намршти лице
к`о кишом отеран смог
драге ми Причалице
свеца ли му Бећарског?
Ма ево сунца само се крије
Јер тамо негде од уторка среде
што би се рекло само што није
већ ће по небу злато да преде
Недељом поподне поздравља те неко
живот је то и све се мења
вратиће се мени неко ког сам чек`о
а Теби пуна кола доброг расположења!
О, комшо мој! А док сам постављала ову песму нешто се присетих ондашњих дана на блогу што мравињак беше. Можда и стога што видех да неки поново вапе за форумима и блоговима где колико-толико можеш боље причати већ по социјалним мрежама. Канда има мање пацијената. Хвала за песму и топлу, људску бригу. И драго ми је кад видим да не тоне све у олујном мору. А требало би једном да испричам и причу о једним дрвеним колима с коњима, која већ деценијама не дозвољавају бригама да засене сунце.
Пуно топлих поздрава благодарности на сусрету и несвакидашњем помињању.
Само те добро пратило, комшо добри! :)
Vidim blogogradsko okupljanje,
pa da navratim i ja na kaficu.
Ima li još jedna?
...
...ko to sjecanje ne aktivira
moju lutnju ne zaustavi
da pozdravi
da se javi
poruku u snaducetu
da ostavi...
sve neka ali,
da se ne zaboravi
...postojanje u srditoj javi
sto bi htjela da nas otudji
da su nam dani da
danujemo
neka java malo zastane
suza iz oka
da ne kane...
a i ti se ne mrsti
oblacni dane...i tako...