Све у причама бива

Vodila sam zanimljiv razgovor s prijateljem. Odnosio se na životne prioritete. Uglavnom meni nisu bili jasni njegovi prioriteti jer pre svega nema baštu. Veliki komad zemlje sa nekim ukrasnim biljem koje nije jestivo i to je sve. 

Taj alibi ili večiti izgovor "nemam vremena" mi često ide na živce. Eto ljudi lako nađu vreme za rucak u restoranu, kafanu, film, utakmicu, kozmetički salon, šoping ali za baštu nemaju vremena. 

I kada pričam o bašti tada mislim na mesto otpora, učenja, promene i jedinom smislenom pokušaju da nešto zaista i uradimo za planetu.

Pričam ja njemu kako je često upravo trka s vremenom prava danguba jer to je kao kad pas juri svoj rep jer važne stvari nam promiču.

 Kako je važno da svi odrastemo i shvatimo u kom pravcu nas vodi ovaj antropocentar koji pre često u sebi i sadrži to "nemam vremena". Pa kupujemo vreme brzim rešenjima u svim sferama života pa mislimo da imamo dovoljno para da kupimo sve jabuke sveta, a nemamo vremena da posadimo drvo. 

I tada sam pred njega stavila prostu računicu pa ću sada i pred vama.

Zatvorite oči.

Zamislite da je nestala struja na 3 dana. Celi svet je ugašen.

Ne mozete u market, u banku, po gorivo, nema interneta.

Zamislite to što i nije nemoguće jer ste sve što imate dali na čuvanje jednom dugmetu za svetsku struju.

Ko će tada preživeti lako pitala sam ja njega. Ti ili ja?

Ja hodajući trotoarima i po parkovima prepoznajem od kojih biljaka mogu da napravim hranu i kozmetiku, resurs i lek, preparate za prevenciju i zaštitu. A ti? Tebi je ovo travnjak. Estetski prizor. Hortikultura.

Ne budi danguba, dan izgubiti bez znanja je kao da si uzaludno živeo.