Понедељак, Фебруар 09, 2009
Под влашћу манијака
. . .
Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције". Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!
Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.
Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".
Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.
Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:
"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).
Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).
Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.
Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе". Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца. Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.
Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис. Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију. Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије.
... Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)
Дно је испливало на врх
А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата. Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе. У току је убрзана, масовна (општенародна) обука. Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо. А као духовну храну телевизор нуди самога себе.
Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!" А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?
...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време? Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.
* * *
Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично? Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма. Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.
...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.
Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".
Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему.
- крај другог дела -
"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије"
sasvim tačno i vrlo jasnu poruku nosi.
Prijatno!*
ne kaze se zalud da je TV djavolov oltar.
pozdrav pricalice...
*домаћица
Безвољност за послушност, али агресивност за самодовољност, чини се. Поздрав!
*suky
Па да га не трпају свим и свачим, стварно би могао да буде користан и да служи сврси. Поздрав, Шуле.