Све у причама бива

Русија коју памтим и волим

Храм Христа Спаситеља

За мене је Русија, пре свега, земља у којој се на сваком кораку осећа присуство Бога. То истичем на самом почетку свог излагања јер нигде нисам осетила у тој мери присуство Свевишњег као тамо. Иако је Грчка колевка европске цивилизације, и јак духовни центар, вероватно због грчке митологије и многобожачке религије, због богова који су у памћењу многих учених људи и данас симболи различитих људских прохтева  и слабости, тамо нисам осећала присуство једног Бога, већ сам, кад бих осетила дашак ветра, помислила како се Еол поиграва са нама, кад бих видела узбуркано море, помишљала да се то Нептун разљутио, а кад бих видела муње и громове, сетила бих се Зевса. У Русији сам, међутим, осећала само присуство њега Једног, Јединог и Свеприсутног, и то непрестано.

Верујући човек који има ту срећу да види Русију – остаје опчињен  лепотом њених храмова и лепотом словенске душе чији сваки драм има непроцењиву вредност. Ма колико да смо о томе раније слушали, сусрет уживо помера све границе и отвара нове, ипак неслућене хоризонте.

Слагала бих ако бих рекла да сам у Русију отишла сасвим неприпремљена, а докази о томе налазе се и на овом блогу у виду питања, савета и коментара. Но, оно што ми је Матушка (како је назива један драги Капетан) пружила, превазишло је сва моја очекивања.

Присуство Свевишњег и Свеприсутног тамо је више него очигледно: у смирeности и лепоти коју нам дарују реке и језера, у вери која је чврста попут стена и готово опипљива, у побожним очима људи свих узраста, у изобиљу раскошних шума, у живим бојама и разноликим облицима прозора на скромним сеоским кућицама, у грандиозним здањима, у речима и осмесима разумевања, у литургијама и молитвама...

Мој пут у Русију имао је за циљ посету руским светињама, а кад се све завршило – само сам могла да признам да ми ништа није недостајало (осим, евентуално, драгих бића са којима увек желим да поделим оно све што ми се лепо догоди, али срећом, то се некад може надокнадити и тако што се пренесу утисци и покажу слике), и да је то било најлепше и најцелисходније путовање у мом животу.

Иако себе сматрам верником, нисам често ишла на литургије нити сам се редовно причешћивала, а после неколико литургија и троструког причешћа у руским црквама, схватила сам шта сам пропустила и колико је лепа наша вера уколико за њу нађемо времена јер је благодат којом нам узвраћа - непроцењиво благо...

Спознати лепоту вере значи - спознати лепоту живота и прихватити могућност да нам се све, и добро и лоше, дешава с разлогом, и да треба ценити највећи дар који нам је дат – живот.

И сада, док исписујем ове редове, осећам изобилну благодат и смиреност коју ми је даровала Матушка и која, чини ми се, неће скоро ишчезнути. Иако знам да моје речи не могу имати ону снагу коју бих желела да имају, покушаћу да, присећајући се маршруте, места и људи који су се нашли на овом путу, представим онима који буду читали ове редове бар нешто од виђеног и доживљеног.

У овом уводу напоменућу да се наша група састојала од: једног свештеника, оца Бенедикта, једног младог искушеника његовог манастира, једне мисионарке и професора књижевности, једне протинице, једног штампара, као и жене која такође има своју штампарију, једне професорке руског језика, једног брачног пара из Беча, једног бизнисмена и мисионара из Новог Сада, моје маленкости, Јураја, великог православца и србофила, који је, заједно са Добросавом, осмислио наше ходочашће, и од возача нашег мини-буса, од миља названог „Зеленко“, захваљујући коме смо јездили кроз руска пространства брзо попут вихора. Биће да су чељад понекад била бесна, кад им је „зеленко“ био тесан, али - живот и онако раздваја оне који се воле (како би рекао Превер) и све што је лепо - има крај, који се морао догодити, пре или касније.

(Одломак из књиге Виолете Милићевић, "Из Русије с љубављу")