Среда, Новембар 18, 2015
Из „сведока“ у Живот
Слика са интернета
За време школских празника, а потом и након завршене школе, волела сам да одлазим код рођака у Бачку. Дружећи се са њиховом децом, двема девојчицама, упознала сам и њихову комшиницу, која је по годинама била вршњакиња старије цурице.
Већ при првом сусрету ми је прирасла за срце. Била је, видело се то по њеном осмеху, добра душа, која се није штедела у давању. Посебно ме је радовала њена креативност. Мени се одувек свиђало да видим дечју собу како се молује дечјим стваралаштвом. Код ње су управо били такви зидови у соби: осликавала их је она, али и њени другари, било бојицама, било текстовима. Док су други имали укоричене споменаре, њен је био зидни.
А онда су девојчице порасле. Моје рођаке су се удале, као и многе друге девојке из њиховог комшилука. Комшиница није. Њу је та фаза заобишла и осетила се изолованом од друштва. И у тој усамљености пришли су јој Јеховини сведоци. За кратко време се одрекла свих, чак и својих родитеља. Отишла је и даље па се запослила у једној од република бивше Југе.
Моја старија рођака, која је била блискија са њом, покушавала је да јој приђе и, будући без длаке на језику, говорила јој је да се мане секташења и да се крсти у Православној Цркви. Међутим, то никако није допирало до њене свести; штавише, каже моја рођака, у њеном гласу се препознавала одбојност а на лицу јој се могао видети израз презира и беса.
Прошле су неколике године. Једног дана комшиница се вратила. Њена појава изазвала је шок у очима моје рођаке. Личила је на авет која једва да је могла стојати на ногама. Дошла је код ње и рекла јој:
- Изашла сам из секте. Ти си била једина која ми је рекла истину, као што си увек то чинила.
Моја рођака јој се силно обрадовала, а још и више кад је чула и ово:
- Желим да се крстим у Православној Цркви и ти да ми будеш кума.
Наравно, рођака је пристала пуног срца.
Заказали су крштење у храму. У међувремену су наставиле да се друже. Почеле су и да излазе, да обилазе позната места у граду, радње... Али, то није пролазило у миру којем су се надале. Наиме, припадници секте су је пресретали и страшили где год би не само наишли на њу, већ су је и сачекивали. Њена телесна слабост је, услед страха, још више била доведена у питање. Али требало је најпре њен дух ојачати и вратити је правој вери.
Стигао је и дан крштења. Комшиница, иако млада, једва је могла стојати на ногама приликом овог светог чина. Чак се у једном тренутку пожалила мојој рођаци на немоћ. На то јој је кума одговорила:
- Буди без бриге. Слободно се ослони на мене.
И залутала овчица се вратила своме стаду и истинском пастиру. Након тога њен опоравак у сваком смислу био је очигледан.
Недуго затим се и удала.
У браку је добила сина.
А Богу, који је Једини познавалац наших срца, нека је слава и хвала.
Амин.
За блог и причољупце записала причалица.