Среда, Фебруар 04, 2009
Под влашћу манијака
...
Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.
Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".
Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.
Ако забрањујемо екстремистичку литературу, ми тиме признајемо да она утиче на људе.Иначе, зашто бисмо је забрањивали? Ако забрањујемо порнографију, тиме признајемо да она утиче на људе. Дакле, текстови и слике утичу на људе. Неке лоше, неке (Јеванђеље) добро. Покретне слике су моћније од слова. Ако не признајемо утицај телевизије, онда то чинимо или из глупости, или из тврдоглавости, или зато што је то сувише страшно признати. Ако пак признамо да ТВ не разонођује, него развраћа, онда ваљда треба нешто предузети. А како се борити против милијарди долара?
* * *
У огромном авиону на висини од 10 хиљада метара разговарао сам са стјуардесом поред врата пилотске кабине. У првом реду млада и лепа мама дојила је своју бебу. А њено лице било је као у светице – са неизрецивим молитвеним изразом. Очи подигнуте ка небу, усне се благо покрећу, у очима се сија суза. Као "мадона са дететом"! Гледао сам је кришом и размишљао: "Да је сад ту неки иконописац, неки Рафаел!" Она се сигурно молила за здравље свога детета, јер се многи боје летења.
Касније, кад сам пошао на своје место, осврнуо сам се још једном да видим ту молитвену чистоту, али боље да се нисам освртао. То је био најсавременији страни авион у коме на свака четири реда одозго виси по један телевизор. И онај ко седи у првом од та четири реда мора да гледа са високо подигнутом главом. Мама је гледала филм страве и ужаса. Она се бојала чудовишта, и није се молила ни за себе ни за дете (у том тренутку она није ни мислила на дете), и уопште се није молила, него се страшно секирала за неку холивудску гуску. А њена језа (то ће потврдити сваки физиолог) тровала је млеко.
Шта је то дете унело у себе са мајчиним млеком?
Лекари не препоручују читање за време јела. Наводно, желудачни сок се не издваја, и још свашта се дешава. А гледање филма страве и ужаса док дете сиса? Док оно сиса мајка треба да га покрива својом љубављу, да у потпуности буде усредсређена на њега, а не да се јежи од страха.
* * *
Кажу да у телевизору, тобоже, постоји избор. То је лукавство. Избор постоји у књижари. Тамо су на истакнутом месту блистави бестселери (чак и они који то читају знају колико то вреди; то човек чита "да одмори мозак, да ни о чему не размишља". Многи људи свесно искључују тај Божији дар - своје сопствено размишљање). Али у свакој књижари ипак постоји избор. Читалац ће лако наћи оно што му је потребно, па макар и на удаљеној полици. Јер, и ремек дела и отпад ту се продају на истом месту. На телевизији је "удаљена полица" у глуво доба. Идиотске емисије се показују свакодневно у ударном термину, а Висоцки једном годишње у поноћ. Кажу да ТВ одражава реалност. Кад би то било тако, улице би друкчије изгледале. Пивнице и јавне куће биле би отворене од јутра до сутра, а музеји и библиотеке после поноћи.
Телевизија је криво огледало. Или још горе - она сама бира шта да одрази.Она одражава барабе и манијаке, лакрдијаше и лажове, а нормалних, добрих, паметних људи тамо готово да и нема, не одражавају се. Ако докажемо утицај телевизије, ако докажемо њену кривицу, то ће значити да док ми ловимо поједине манијаке, телевизор их штанцује на хиљаде.
Он је главни
Ко је глава народа? Начелник нашег живота? Бог? Неко ће мислити да је то председник? Не, то је телевизор. Он је главни и одговорни. Без њега многи људи (дрски ТВ водитељи оба пола, дрски мангупи са посланичким имунитетом) не би чак ни постојали у нашој свести. Чак и председника се људи сете тек када га ова кутија покаже. А кутије се људи сами сећају. Укључе је, залепе се за њу, сатима гледају и слушају без прекида (једни са другима се понекад и свађају, а са телевизором - никада).
Чак и Богу (са великим "Б") већина верника посвећује секунде, или у најбољем случају минуте. А богу (са малим "б") - сате и сате. Сви су се залепили за екран, као муве за лепљиву траку на којој их чека смрт. Она тако саблажњиво мирише, тако саблажњиво и згодно виси над столом за ручавање... Па ипак, постоји мишљење да телевизор, тобоже, само информише и забавља, али да реално не утиче на људе.
- крај првог дела -
najbolji članak o televiziji koji sam ikad pročitala. i primenjiv u našoj stvarnosti 100%
Prijatno!*
*домаћица
Тако сам га и ја доживела. Потпуно тако! Поздрав, драга.
Gledam TV, volim i filmove. Međutim u novijim filmskim ostvarenjima scene nasilja su toliko vjerno prikazane, pa mi se dešava da sklanjam pogled sa stvari od kojih se želudac okreće. čini mi se da filmovi od mnogo godina prije djeluju kao dječiji filmovi. Previše vjerno prikazanog nasilja. A što se tiče gostiju na TV-u nemam riječi. Pa ne može pametan da dođe na TV, samo budale s gaćama ili bez njih su gosti. Milan Radonjić "Tarot" ili kako već, ko normalan može da pušta takve stvari na TV-u. razumijem humor, volim dobru šalu, pa neka je i prosta, ali takav izbor gostiju na TV-u je za svaku osudu. Ali šta ćemo kad nam je i politika jadna takva kakva je. Skupština ili Parlament je ruglo Srpskog naroda. Nažalost. Nažalost pametni ljudi su se distancirali od poltike, pa ljudi bolesnih ambicija liječe svoje komplekse na nama ostalim.
Ne bih više. Mogao bih satima. pozdrav
Nives Celzijus napiše i izda knjigu i ona postane najčitanija knjiga u Hrvatskoj. I kod nas bi bio isti slučaj nažalost. Znači prizemne stvari preko plota najbolje prolaze. Nažalost TV ima uticaj u odgajanju mladih a ne neki Branko Ćopić, Meša Selimović ili Ivo Andrić. Škola onakva kakvom je društvo želi, a svijest naroda na izuzetno niskom nivou. Ne brinemo se za sebe kako živjeti bolje nego s kim je komšijina krava vodila ljubav. pozdrav2
Uf, nažalost, TV upravlja mnogim životima i formira većinu javnog mnenja. Pogrešno, naravno.
*мандрак72
Један свети старац питао је родитеље да ли би они икад водили децу у бордел, тамо где је разврат, или насиље и каква друга поган. Родитељи су рекли да не би, наравно. На то им је он рекао: кад упалите телевизор ви то све донесете у кућу. Заиста је тако. Овај је свет свет лицемерства. Данас је замењена теза нормалног и ненормалног. Не желим да кривим никог, све док имам право да бирам шта хоћу. А хоћу да бирам, још како! Дупли поздрав, приповедачу.
*сањарења56
Тамо где му се допусти, да. А то је, нажалост, већина. Кад би сви само један дан искључили ТВ у знак протеста е како би се неко замислио. А замислите два, или три...