Какав си био, такав си и остао,

степски орле, козаку полетни!

Зашто, зашто си ме поново срео?

Зашто си нарушио мој мир?

 

Зашто си ме опет хтео

за своје губитке кривити?

За једно, само за једно сам крива:

што немам снаге да те заборавим.

 

И нека не могох

своју судбину са твојом свезати,

али живела сам, живела само за тебе,

чекала сам те током целог рата.

 

Чекала сам да дође време

кући да се вратиш.

И твоје оптужбе су тако горке за мене,

мој ватрени, тврдоглавче мој!

 

Твоја туга, твоја огорченост,

твој страх – непотребно је све.

Гледај, гледај душа је моја отворена,

отворена  теби јединоме.

 

Ал` ти ниси ни мислио погледати;

одјурио си у даљину,

козаку полетни!

Какав си био, такав си и остао

 

али баш такав си ми драг!