Пастир је, предајући овци тек рођено јагње, овако рекао:

- Чувај га, и пази, и поучавај у добру! Живите и храните се од зеленила које је свуда око вас, само немојте јести у камењару.

Мајка климну главом сагласно. Али тек што се Пастир окрену а она устаде са порођајног места, овца крену да размишља о реченом. И њене мисли све више почеше да се отимају. Најзад, једног дана, дошавши до црте разграничења, она гордељиво скочи у камењар; за њом, наравно, пође и јагње. И није прошло дуго кад мајка примети сикћућу и пузећу змију како им долази у сусрет. Овца, која је била искуснија и спретнија, брзо одскочи у страну, али, авај, јагње не би те среће - змија га отровом смртно рани.

За зло које ју је снашло овца крену да криви Пастира. Али Пастир јој одговори:

- Имала си знање које је требало да пренесеш детету како би и оно живело, али си ти то знање, оглушивши се о њега, себично затрпала у себе. Смрт детета је, дакле, на твојим рукама, мајко!

 

Аутор: причалица Јелена Јергић