Поводом смрти човека у присуству власти
Пре
неки дан је умро човек у присуству комуналне полиције у Бг јер му је
тезга -на којој је продавао бостан - штрчала који центиметар преко мере.
Човеку је позлило и умро је од срчаног напада а задивљујуће је да је она
редовна полиција одмах дошла да спасе комуналце од окупљених и гневних
људи. Већ то је само упитно, дакле, како то да редовна полиција редовно
брани комуналну од свих злочина, али када се деси Савамала она није
надлежна. Да ли вам постаје јасније чему обе служе овакве какве су
данас? Али то је само део онога о чему ћу вам писати. Ово што следи је
према истинитом догађају у нашем граду, и мој брат је један од главних
актера.
Пре извесног времена је пред нашом радњом неко оставио
неправилно паркиран југо, који је сметао и возачима и пешацима. Људи су
из неког разлога улазили код нас у радњу да се жале, мислећи да је ауто
наш. Како се нико није појављивао да ауто одвезе мој брат је назвао
станицу милиције да пријави случај. Отада је прошло 15 дана док се
најзад два органа нису појавила! У међувремену је код брата у радњи био и
наш пријатељ, човек од два метра и преко сто килограма. Мој брат је
нешто мања категорија. Али незгодни на неправду обојица. Брат је изашао
да разговара са њима а овај момак је био ту у близини и онако
полузаинтересовано слушао о чему разговарају. Брат је објаснио случај да
би онај главни, загледавши ауто, регистарску ознаку и шта већ пришао
мом брату и овако му рекао:
- Слушај, имаш петнаест минута да промениш изјаву и кажеш истину о овом ауту који си отуђио, или идеш са мном у станицу!
Брат
није могао да верује шта чује, а овај момак и сам занеме, те не
верујући шта је и да ли је добро чуо приђе ближе, обраћајући се другу
органу:
- Шта рече! Дедер понови, мајке ти, да снимим то и да пустим људима да чују!
На то ће му рећи мој брат:
-
Слушај `вако: не пада ми на памет да идем с тобом нигде, нити да мењам
изјаву! Оно што сам рекао - иза тога стојим, а времена више немам ни
тренутка да га трошим на тебе. Овде имаш регистарску таблу: отиђи у
станицу и види чији је ауто, зови га и нека га вози.
И ту се
некако ово завршило да би потом читава станица милиције одјекнула, а сам
командир милиције је, угледавши на улици мог брата, почео још издалека
да одмахује руком, говорећи:
- Чуо сам све! Не треба ништа да ми говориш. Без коментара!
Није човек знао да ли да се смеје или плаче.
Ако
мислите да је ауто тог дана одвезен, грдно се варате. Тек неки дан
после тога дошао је човек, кога у радњи знају као добру муштерију, да
преузме ауто. Наиме, његова ћерка је једно вече узела ауто, напила се
негде с друштвом и ауто ту оставила, а он човек није то ни знао, јер му
ауто није био потребан, а мислио је да је код ћерке.
Епилог ове
приче нека вас не изненади. Тај полицајац је након овог случаја (ваљда
због завидне дедукције) напредовао до високе позиције!
Али
народ види, гледа и памти и незадовољство се таложи. Будући да нам је
држава све мање правна и нема назнаке да ће да штити народ већ искључиво
власт то мора да се неки издувни вентил отвори. Тако седим неки дан у
друштву кад упита један:
- Знате ли где се могу наћи утеривачи дугова?
Прво сам мислила да се шали, али кад чух одговоре и да ти утеривачи само што не носе визитке к`о Алекса Жунић - прогледах!
Ми заиста живимо на бурету барута...
Све ово иде уз текст, јер нису Британци џаба сишли с брода.
Иродови синови
Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.