Слика са нета: Свети Апостол Петар држи кључеве од раја

 

Православни: Доста говорисмо о томе како сте покварили символ вјере и како је римска црква отпала од тијела Христова; сад је вријеме да разговарамо о поглаварству у цркви, које сте ви лажно присвојили својим папама.

Унијат: Кад смо говорили о промјени символа вјере, ти си побиједио мене, а овдје ћеш ти бити побијеђен, јер ми нијесмо измислили јеванђеоске ријечи: «Ти си Петар*), и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мат, 16: 18 – 19).

Православни: Расправљаћемо о тим ријечима, али ћу ти најприје рећи, да су оне изречене Петру, а не римским папама.

Унијат: Али је Петар био епископ у Риму и сву је своју власт предао својим нашљедницима.

Православни: Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат с ликом Петра и Павла. Ако ти чак хоћеш да убрајаш Петра у римске епископе, што је ипак сумњиво, ипак ничим нећеш доказати, да је он предао својим нашљедницима не само епископску власт, него и све своје дарове. Тако је Господ апостола Јована назвао сином Пресвете Богородице, али његови нашљедници у ефеској цркви нијесу имали тога звања; апостол Јаков је назван стубом Цркве, и он, а не Петар, претсједаваше на апостолском сабору у Јерусалиму, јер је тамо био епископ; он је изрекао као претсједник саборски закључак (гледај о томе у Дјелима 15, 13 – 22). Па ипак нико не тражи, да јерусалимски епископ буде претсједник свију сабора и да предлаже саборски закључак.

Унијат: Ја ти се врло чудим. Свагда су се наши сабесједници с нама слагали у теми о папском поглаварству над свом Црквом, кад год би се сложили с нашим учењем о Петрову поглаварству и о његову епископству у Риму.

Православни: Ја се не слажем ни о Петрову првенству, но о томе ћемо послије говорити, него ћу сад рећи, да су многих цркава епископи били апостоли, али њихови нашљедници, осим епископске власти, не добише њихових дарова. Господ је рекао Филипу и Натанаилу: «Отсада ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов, 1: 51). Па покрај свега тога њихови се нашљедници у азијским црквама тога не удостојише.

Унијат: Онда читај из Гаџегине књижице, да је сва Црква признавала власт римских епископа као Петрових нашљедника.

Православни: А ја знам, да није признавала. Читао сам код твога Гаџеге, да је «Петар учио у Риму као епископ. Тако исто и сваки његов нашљедник на престолу има, као што је он имао, првенство у цркви». Одакле је он то узео – ни ја не знам.

Унијат: А даље шта пише Гаџега: «И ово признаје сва црква».

Православни: То он пише, а затим наводи ријечи св. Отаца које то никако не потврђују, или наводи лажне ријечи, које св. Оци нијесу рекли ни писали, на пр. Св. Игњатије Богоносац није римског епископа називао главом свију цркава, а што је коринтска црква молила за савјет у црквеним пословима св. Климента римског, није то поглаварство, јер су и св. Василија Великог многе цркве питале о догматима и канонима и држале се његова ријешења, о чему можеш читати у Књизи правила, па и св. Атанасија Александријског.

Унијат: А затим је написано, да на четвртом васељенском сабору оци називају папу главом свију цркава.

Православни: То није говорио четврти васељенски сабор; ако су то клицали неки оци, то бијаху обични комплименти, који су хвалили мудрост св. Лава, папе римског, а не папску власт. Знаш ли од најстаријих времена каква је титула александријског и антиохијског патријарха?

Унијат: Не знам.

Православни: А кад би знао, ни ти ни твој Гаџега не би говорили глупости о папиној власти. Па слушај: у титули цариградског патријарха каже се: архиепископ Цариграда, Новог Рима, и васељенски патријарх, а у титули антиохијског: пастир пастира, архијереј архијереја, - у титули александријског патријарха исте ријечи, па шта више: - «тринаести апостол и судија васељене».

Унијат: Но таквих ријечи нема ни у папиној титули.

Православни: Зато ми је смијешно читати Гаџегу, кад он мисли, да ће доказати папску власт позивајући се на то, што се увријеђени епископи каткад обраћају његовој заштити. А знаш ли ко се је обратио суду васељенског судије, тј. александријском патријарху? Сам цар, кад се је завадио са цариградским патријархом Сергијем. Па кад су многи оци на четвртом сабору, саслушавши посланицу св. Лава, клицали, да на његова уста говори сам Петар, ту се хвалила мудрост св. Лава као побједиоца монофизита, а никако папина власт. За Златоуста су оци говорили и писали, да су његова уста – уста Христова, али ником није ни падало на ум да њега и његове нашљеднике у Цариграду назове јединим Христовим намјесницима.

Унијат: А кад је тако, зашто је Гаџега почео да гледа у тим поклицима првенство папе?

Православни: Јасно је зашто, он није могао наћи никаквих саборских изрека о папину поглаварству, па се је морало купити поклике и комплименте и надати се, да читаоци не знају како су исти поклици и комплименти били управљени не само папи, него и другим патријарсима и епископима.

Унијат: Но ако ти одбацујеш власт папа над свом Црквом и власт Петрову као њихово право, на чему се онда оснивало њихово првенство међу петорицом патријараха?

Православни: То већ није растумачено поклицима појединих светитеља, већ непосредним и јасним закључком другог, трећег и четвртог васељенског сабора, јер се овај ослања на прва два у свом 28. правилу: «У свему се држећи одредаба светих отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима оци дали доста преимућства пошто је то био царски град. Руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (тј. други васељенски сабор) прописаше једнака права најсветијем престолу Новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим, и у црквеним стварима буде други за њим».

Унијат: Папа није потврдио то правило.

Православни: Није папа потврђивао саборе, него су сабори папе и дизали и збацивали и преклињали оне папе, који су били јеретици. Али није ствар у томе, него је то главно, што је овдје наведена свједоџба не само четвртог, него и другог сабора, који се осим тога, оснива «на учењу најстаријих отаца». Рим није уздигнут над друге архијерејске престоле зато што су папе сматрали за носиоце Петрове власти (што су латини такође послије измислили), него с тога што је он био царска престоница, а људи се састају у престоници због послова и одатле је згодније управљати својим подручјем, али никако свом црквом, којој је једина глава Христос.

Унијат: Зар се духовна власт мора управљати по грађанском поретку: где је цар, тамо су и већи јерарси?

Православни: Управо ваша духовна власт јесте власт епископова; он посвећује свештенике, освећује храмове, одлучује од Цркве непокајане итд., а митрополити и патријарси постављају се, да се очува поредак. Они сазивају саборе и претсједавају на саборском бирању и постављању нових епископа, на саборском расправљању о вјерским предметима, али све то раде сабори епископа, а не патријарси ни папа.

Унијат: Докажи ми саборским одредбама, да су права епископска у решавању таквих спољашњих послова и да се она зато постављају у престоницама и обласним градовима.

Православни: Ако је по вољи, - ево ти 9. правило антиохијског сабора, чије су закључке потврдили шести и седми васељенски сабор: «Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је претстојник у митрополији и који води старање о свој области, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају». По томе права тих епископа над другима не оснивају се ни на чему другом, већ само на згодном саобраћају с главним градовима.

Унијат: И тако Рим и Цариград само су за то уздигнути?

Православни: Па разумије се. У осталом познато нам је једино уздизање града из духовних разлога. То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био ни главни град у држави ни у већој области, али је био мати цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: «Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији». (7. правило првог васељенског сабора). Исто се говори и у 36. правилу шестог васељенског сабора. Елија – јесте Јерусалим, који се тако назвао послије пошљедњег јеврејског устанка. Видиш ли, ту је епископ узвишен не због знаменитости града, него «по старом предању» ради његове светости.

Унијат: А има ли бар једно правило које доказује, да папе немају власт над осталим црквама?

Православни: А ти мислиш да нема? Ето се твој Гаџега позива на св. Тарасија, цариградског патријарха (у 8. вијеку), да је он писао папи Адријану као управитељу престола апостола Петра, али св. Тарасије не само што не признаје папи Петрових права, него у тој истој посланици, коју је осим тога потврдио 7. васељенски сабор, још тражи, да укине симонију. Још је јаче показао своју власт над папама картагенски сабор, коме су закључке потврдили 6. и 7. васељенски сабор; он је саставио и написао папи нарочиту каноничку посланицу са захтјевом, да се не мијеша у ствари картагенске цркве и, особито, да не прима тужаба на мјесне епископе, јер ће бити лишени свог чина, ако се нађу такви нагли људи, који се буду тужбама обраћали папи. Ето твој Гаџега наводи примјер, кад се ко тужио папама, али ћути о томе, да су за то тужиоце сабори врло кажњавали. Дакле ти су случајеви тужаба били или приватна писма или злоупотребе.
Каноничка посланица картагенског сабора Целестину римском папи, каже: «Молимо Вас, господине брате, да у напријед лако не слушате оне, који одавде долазе, и да више не допуштате себи примати у општење оне, који су од нас одлучени, јер ће твоје блаженство лако наћи, да је то тако установио и никејски сабор (тј. први васељенски)... И исти је никејски сабор разумно и праведно признао, да ма какви се послови појавили, они се морају свршавати у својим мјестима, јер оци признаше, да ни једној области неће бити ускраћена благодат Светог Духа, кроз коју свештеници Христови и виде правду и тврдо је чувају, а особито кад је свакоме допуштено, сумњајући у праведну одлуку најближих судија, обратити се саборима своје области и, шта више, васељенском сабору. «Зар има кога, који би вјеровао, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, а многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени, да ће то одрећи».
«Немојте дакле више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, и немојте то допуштати ради тога, да се не каже да ми уносимо ташту гордост свијета у Христову цркву, која онима, што желе видјети Бога, доноси свјетлост простоте и дан смирености.»

Унијат: Како било да било, али Црква на земљи мора имати видљиву главу, јер, иако се Христос сматра главом цркве, како пише Гаџега, али је Он «невидљива глава», па ма да је био с апостолима, али се је узнио на небо и од тада су апостоли управљали Црквом под вођством Петровим. А даље пише: «Црква је слична друштву, а друштво на земљи не може бити без једнога главног управника; тако и Црква мора имати једнога највишег управитеља, једну главу» (стр. 23 и 30).

Православни: Ти си одједанпут рекао двије неистине. Друштво је често без управника. Ђаци између се немају управитеља, него им управљају учитељи, који не улазе у то друштво, већ живе за се. Друга је ваша лаж у томе, што сте, јурећи за земаљским благом, ослабили у вјери, и не можете схватити да сам Спаситељ наш управља Црквом. «Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин», каже Он прије вазнесења на небо (Мат, 28: 20). Да ви читате св. Књиге, а не своје шизматичке бајке, знали бисте по књизи Дјелима, да сам Господ непрестано управља свом Црквом, а не апостоли. Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђела да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповијед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у јерусалимском храму. Много је таквих догађаја изнесено у Дјелима, а исто тако и у Петровим и Павловим посланицама, одакле знамо како треба учити и владати се. Зато кажемо да вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву, треба вјеровати да је Господ Исус Христос у њој стално, мада и невидљиво, присутан и њоме управља, као што Господ и говораше апостолима полазећи на страдања: «Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам.» ( Јов, 14: 18 ).

Унијат: Али у Старом Завјету био је првосвештеник, а Нови Завјет је важнији од Старога, па зашто смо лишени видљиве главе Цркве?

Православни: Није то одузимање него право, и све је то изнио апостол Павле у посланици Јеврејима тако јасно, као да је предвидио ваше латинске фантазије и доскочице. Сад слушај шта ти читам из једне архијерејске посланице:
« Ако вам опет кажу латини, како треба да буде у Христовој цркви један првосвештеник и намјесник Христа, који се је од нас вазнио на небо, као што је и у Старом Завјету један првосвештеник, и такав је говор против божанског писма; стога нас апостол Павле, који је унапријед видио и те латинске лагарије, учи у својој посланици Јеврејима, да нико други није нашљедник првосвештеника Старог Завјета, осим Господа Исуса Христа (Јевр. 4, 14-16 и 7, 23-28 ), јер каже да јеврејски «многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно (непролазно) свештенство». Али је и ово предвидио божански апостол, да ће латини овако говорити (као што увијек и говоре); потребно је да на земљи имамо Христова намјесника, јер је сам Христос отишао на небо, а нама треба жив првосвештеник, који посредује за нас. Стога на ту неистину апостол одговара настављајући овај говор о Христу: «Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих (за људе)».
Зашто то дакле не разумију латини? Зашто траже и другог поглавицу и заступника своје васељенске цркве? Одговарамо: Због свог маловјерја, јер као маловјерни не могу дати, да Христос управља њиховим животом и свом црквом, нити знају наше свакидашње јектеније: «Сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим». Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској Цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима. Али тако говорећи они се опет истичу као противници божанском Писму, јер Павле каже о Христу Богу: «Јер немамо архијереја, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затреба помоћ» (Јевр. 4, 15-16).

Наставак читајте овде:

На камену вере

 

Апостоли