Прича о милосрђу и љубави природе према деци
Цветак је растао у пољу, радујући се сунцу, светлости, топлоти, ваздуху, киши, животу... А и томе што га је Бог створио, не копривом или коровом, већ таквим да радује човека.
Растао је, растао...
Али прође поред њега дечак и откиде га.
Тек тако, не знајући зашто.
Згужва га и баци на друм.
Цвет осети бол, горчину.
Дечак није знао да су научници доказали да и биљке, попут људи, могу осећати бол.
Али пре свега цвет је болело то што је без икакве користи и смисла лишен сунчеве светлости, дневне топлоте и ноћне свежине, кише, ваздуха, живота...
Последње о чему је размишљао било је - да је добро што га Господ није створио копривом. Јер би у том случају дечак ожарио своју руку.
А он, знајући за бол, није желео да је ико на земљи осети...
Аутор приче је монах Варнава (Евгеније Санин)
Причу за блог и причољупце је, у слободном преводу, превела причалица.
Незабудка. Притча о милосердии и любви к природе для детей
Вырос в поле цветок и радовался: солнцу, свету, теплу, воздуху, дождю, жизни… А еще тому, что Бог создал его не крапивой или чертополохом, а таким, чтобы радовать человека.
Рос он, рос…
И вдруг шел мимо мальчик и сорвал его.
Просто так, не зная даже зачем.
Скомкал и выбросил на дорогу.
Больно стало цветку, горько.
Мальчик ведь даже не знал, что ученые доказали, что растения, как и люди, могут чувствовать боль.
Но больше всего цветку было обидно, что его просто так, без всякой пользы и смысла сорвали и лишили солнечного света, дневного тепла и ночной прохлады, дождей, воздуха, жизни…
Последнее о чем он подумал – что все-таки хорошо, что Господь не создал его крапивой. Ведь тогда мальчик непременно обжег бы себе руку.
А он, познав, что такое боль, так не хотел, чтобы еще хоть кому-нибудь на земле было больно…