Читам, а шта се догађа?

 

 

Одговара ми свет у коме живим, а за прошлост слабо марим. Пошто сам мешовитог порекла, сматрам се Планећанком по држављанству, месијанком по уверењима и Британком по начину живота. Поносим се тиме што живим у пловећем граду који се зове Нови Лондон: само је британска приврженост традицијама могла изнедрити тако смелу инжењерску замисао – да се над потонулом Енглеском створи пловећа Енглеска. Наши „Титаници“ су непотопљиви, није нам страшна чак ни нова Катастрофа, како се пева у једној песми, „ни морски талас ни Русија нису страшни, све док је са нама Месија“. Захвална сам мајци што се једном приликом, примамљена информацијом о изградњи Лондон-Центра и уобразивши да ће заједно са дворцима и Парламентом бити обновљена и позоришта, преселила овамо из Америке.

Сада о бакином новцу. Деда је баки оставио огромно наследство, једно од највећих иметака на свету. Када је по завршетку Трећег светског рата формирана Светска влада, бака јој је добровољно предала скоро сав свој новац за изградњу станова. Тада су по свим острвима и архипелазима бивше Европе милиони људи живели по шаторима и земуницама, па чак и просто под ведрим небом. У замену је добила први степен Почасне старости и Сертификат екстериторијалности за своје острво. Тај Сертификат јој је давао право да независно живи у својој баварској вили, не потчињавајући се законима Светске владе и не осећајући над собом контролу Надзора. Власт тада још није била сасвим предата Месији, али су га већ сви грађани планете изабрали за председника Светске владе, и уговор између баке и владе о томе да јој се додељује независност у замену за њене милионе потписао је Мес лично. Она није имала персонални кôд, њено име није било унето у Банку људских ресурса, а када је председник Светске владе коначно признат за Месију, није му положила Заклетву верности, и нико јој то није замерао. Али бака може тако живети само док не потроши свој последњи милион планета који је обазриво задржала за себе...

 

 

... Чак и међу девијантном децом сам испала дивљакуша, пошто никада нисам ишла у школу. Бака ме је сама учила по сопственом програму, а он се сасвим разликовао од општепланетног школског програма. Са баком сам проучавала географију Земље пре Катастрофе, али сам о савременом свету имала врло магловиту представу. Неверицу па чак и ужас васпитача изазвало је откриће да се молим ујутру, увече и пре јела. Сместа су ми забранили да то чиним гласно, али су ме тек касније, под хипнозом, одлучили од тога да се молим у мислима. Направила сам непристојан скандал када су ми скидали крстић са крштења: чинило ми се да ме лишавају последње наде у то да ћу се икада вратити уобичајеном животу са баком. У дугачак списак мојих одступања од норме унета је и „патолошка погоршана религиозност“. Због тога ми касније нису дозволили да посећујем чак ни Цркву Еволуције, којој су у то доба припадали ученици свих школа. И наравно, педагози и лекари су већ првих минута мог појављивања у школи запазили да немам персонални кôд. Моја мајка се смела и збунила: морала је објашњавати како се могло десити да девојчица од једанаест година још увек није удостојена Месијиног посвећења, што значи да није пуновредан човек! Мајка је покушала да објасни посебан положај моје баке и оправда се тиме да сам све досад била код луцкасте старице. Сместа су ме одвезли у најближу регистратуру и тамо ми, не обазирући се на моје вапаје и протесте, дали инекцију и под наркозом ми ипак ставили жиг на десну руку. Од тог тренутка су моји испади престали, и покорно сам подносила све шта су са мном васпитачи и лекари чинили. Из мог сећања су готово безболно уклонили све сувишно, неправилно, по чему сам се разликовала од нормалне деце. Нажалост, заједно са стварно шкодљивим и сувишним блоковима сећања одстрањене су све успомене на мој живот са баком и дедом. У сећању сам сачувала само бакино лице, а деде се уопште нисам сећала и чак га нисам ни препознала на фотографији коју сам знатно касније видела у бакиној кући.

 

 

... По завршетку школе сам пошла у колеџ, изабравши тешку али поштовану професију декоратера Реалности. Као што је познато, многи људи, одабравши за своје постојање Реалност, често појма немају о томе како та Реалност мора изгледати. Ми, декоратери, стварамо декорације на чијем фону наши клијенти могу живети своју Реалност по сопственој жељи. Понекад је мој посао интересантан, ако изненада стигне поруџбина за нешто неуобичајено, али сам чешће у прилици да радим за масовног потрошача. То су раскошни станови, виле, хотели који служе као позадина за љубавне романе. За љубитеље напетих сижеа – градићи америчког дивљег запада, џунгле, ненастањена острва или настањене планете. За високе реалисте који траже, на пример, максимално тачну репродукцију римског Форума или московског Кремља, раде експерти прве категорије. Тамо влада уска специјализација по епохама и земљама, ти реалисти имају приступ историјским архивима, читају књиге и гледају филмове. Скоро сви они су службеници прве или друге категорије и месечна зарада им достиже и сто планета. Али ја као запослени четврте категорије добијам четвртину те суме. Међутим, у тако скромном положају постоји једна за мене важна предност: за разлику од високих реалиста, не морам сваког дана ићи на посао у једно од одељења министарства Реалности да тамо радим под строгом контролом; мој скромни допринос свету Реалности дајем код куће, не одвајајући се од свог персонца. Контрола нада мном се састоји само у томе што два сата дневно седам дана у недељи морам провести на стварању декорација за туђе Реалности, и затим све обављено проследити у Банку-Реал...

 

 

 

...Ми нисмо мешали Реалност са свакодневним животом, нисмо се сретали нити интересовали за животе осталих изван Реалности – по правилима то није било забрањено, али није било уобичајено... Никада нисмо причали о савременој политици, а када би неко изненада задуго нестајао из игре, нисмо могли да се распитамо о несталом. Нисмо знали ко од нас у којој земљи и у ком граду живи и како се зове... Увек смо причали само на планетном, то јест свима доступном језику...

 

 

(кликни на слику и прочитај и други део)

 

...А нереални свет је увек био влажан и непријатан... Од дуга времена сам почела да шећкам под настрешницом, разгледајући плакате залепљене на стубове, с натписом „Траже се непријатељи Месије. Запамтите њихова лица и сместа саопштите Надзору, ако успете да их откријете. Награда је Месијина захвалност и годину дана бесплатног коришћења Реалности или еквивалент у планетама“. Испод натписа су били низови холографија или фотографија непријатеља друштва. Већина лица је имала очито дегенеративан карактер, скоро сви су, како мушкарци тако и жене, имали дугу косу, што их је чинило сличним реалним персонама, а то је изван Реалности увек непријатно. Месу хвала, живог аса никада нисам срела...

 

Из књиге Јулије Вознесенске, "Касандрин пут - авантура са макаронама"

 

***

 

Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.

Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.

 

Авантура, свакако

 

Главни јунак романа је девојка Касандра Сакос, унука Илије Сакоса, грчког милијардера који је много помогао планети у доба Катастрофе, због чега је његова супруга и наследница, Јелисавета, Касандрина бака, добила право да живи у свом замку на неком острву у бившој Баварској, и да не буде под Месовим Надзором. Касандру су, у почетку, чували баба и деда, јер јој је мајка, Софија, живела беспутним животом холивудске глумице, мењајући љубавнике као рукавице. Када је почела да стари, Софија је, као и већина Планећана, затражила еутаназију - и удовољено јој је (под остарити се, у Месовом свету, подразумева улазак у четрдесете године живота).

Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.

Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)

И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније”, Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!

А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?
Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?
Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?
Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају” „асове”?

 

Аутор: Књигољубац

(одломак)

 

***

 

Quo vadis, свете?

Звуци "са неба"

 

 

"Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт.24,24) 

 

 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (9):: Пермалинк