Благо са тавана
Изгубљеним лепотама:
детињству и мајци Ангелини
Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.
- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.
- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.
А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:
- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.
- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.
- Чак нам ни странице нису исекли.
- Чудан некакав свет!
- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".
Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:
Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.
- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.
- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.
Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.
Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.
Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:
- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.
- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.
И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.
Драгиша Пењин (1925 – 2000)
Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.