Софијин Васкрс
Враћајући се са Васкршње литургије, моја четворогодишња Софија је са својом тетком свратила код нас по Васкршње јаје. И док смо седели и разговарали о Празнику, нашем народу и обичајима, тетка наједном примети како наша деца, ипак, не знају шта ми тог дана славимо, јер им слабо ко у кући зна о томе причати. У том расположењу, ја се обратих Софији, која се играла поред нас.
- Љубави, дођи да те кума нешто пита?
Она послушно приђе.
- Знаш ли ти шта ми данас славимо?
- Шта? – упита она са таквом радозналошћу, од које вам дође милина.
- Видиш, једном је на земљу дошла мила Бога као беба и њу нико није на земљи волео, па су је стално терали из једног места у друго. Онда је беба порасла и постала човек, али и тада су милу Богу тукли и пљували и нису Му мира дали.
- Безобразници једни! – добаци Софија, сва се узрујавши. – Они су... они су... ја би` њих... Ја се са њима нећу дружити, кад су такви!
Ту је помиловах по глави и наставих с причом.
- А знаш, душо, мила Бога је много волела децу. На крају су милу Богу убили, али је мила Бога била јача од смрти и васкрсла је, што ми данас славимо и због чега и јаја фарбамо.
Упијала је сваку моју реч, свако слово, да би, најзад, и сама почела да поставља питања.
- А где је сада мила Бога?
- На небу.
- А је л` имаш ти њену слику?
Показах јој икону.
- Ево, погледај овде.
Најзад, упита оно што је њу највише мучило, јер је и сама пролазила кроз патњу:
- А је л` њу и сада боли?
- Не, љубави, милу Богу сада више не боли. Тамо где је мила Бога, тамо бол не станује.
По завршетку приче нас две се изљубисмо, а затим се она и тетка поздравише и отидоше на Васкршњи ручак.