- Софијина бајка -

 

- Љубави, јеси ли ти прочитала кумину бајку? – упитах Софију која дође да прави куми друштво.

- Јесам, мама ми је читала – дочека она спремно. - И она је плакала кад је читала... свашта!?

- Па можда јој се свидела, па је зато плакала. Хоће ли кума да напише нову бајку за тебе?

- Може!

- Каква да буде? Шта би ти волела да буде у њој?

- Па, принцеза, вила, краљ и краљица и змај...

- А хоћеш ли да је ти и ја заједно напишемо.

- Како?

- Ти смисли и диктирај, а кума ће да куца. Хоћеш...?

- Хајде!

И крену Софија да кроји своју бајку, коју причалица дословно, од речи до речи, преноси...

„Била је једна вила која је имала свог змаја...“

- А наслов? – сетих се да питам.

- Јој, да! – рече Софија, хватајући се за главу.

- Виленка, може?

- Може Виленка! Да!

„Онда је била једна жена, која је спасила свет и заледила вилу. Дошла је вила у краљевство и онда је оставила свог змаја напољу и била је добра и није била безобразна и није правила зло. Онда је један краљ дошао и краљица, њих двоје су се венчали а она је онда ту вештицу која није хтела да спаси свет него га је заледила... Кад је принц видео да неко има змаја, питао је ту девојчицу вилу да ли жели да крсти његовог сина и ћерку. Та вештица је дошла и заледила је ту вилу и била је јако безобразна.“

- Љубави, а шта значи бити безобразан? – прекинух је за кратко.

- Па кад неко стално чини зло и неће да буде добар, онда је он безобразан – појасни она без пардона.

- Аха! Хвала... Куцамо даље...

„А онда је краљ наредио да она изађе. Па је она изашла и видела једну другу вилу. Онда је та жена од краља рекла да пусти ту вилу унутра. И онда је краљ размишљао и пустио је, али та вила је имала исто једну ћерку. Али је она била негде у граду да заледи. Онда је краљ рекао да и ћерка може да уђе и краљица је, такође, пустила да уђе. Онда је краљица мислила да је њена ћерка зла, а краљ се смејао и рекао је: „Откуд је она зла?“ И онда је дошла зла вештица што уопште није хтела да спаси свет већ да га заледи и рекла је да је она добра а у ствари није била добра. И онда је тај змај провалио краљевство и ударио је једну принцезу. И онда је та вила дала да се змај врати тамо где је и био. Онда су се њих две вратиле кући и онда је, у ствари, та зла вештица имала је ту своју ћерку вилу. Онда су опет сутрадан дошле пешке, али без змаја, и краљ је наредио стражи да се постави и да не буду безобразни. Онда је цело краљевство било у опасности када је змај изашао из куће. И онда је краљица употребила свог једног змаја. Онда се краљ опет смејао и био је добар, али краљици је онда било жао што је он морао да иде. И краљ се онда чудио што је таква вила била безобразна а у ствари то је била вештицина ћерка. А њих две су заједно чиниле зло. Онда је опет дошао краљ и наредио стражи да не буде зла и да се не туку. Онда су се оне вратиле кући и вила је размишљала да буде добра, а вештица је и даље правила зле намере. Онда су они сутрадан дошли и вештица је била добра и није носила са собом змаја. Онда је краљ био добар и јако је поштено и добро слушао своју ћерку. Онда је питао краљ да она њему буде кума да му венча дете. А то је вештица заледила зато што је она била љубоморна.“

- А шта значи то бити љубоморан? – зауставих је поново.

- Јој, ал` ти ништа не знаш! – ухвати се Софија за главу.

- Па појасни ми, да знам – одговорих.

- Ова зла вила је љубоморна на ову другу, јер је ова друга добра, а ова није била.

- Аха! Хвала на објашњењу. Настављамо...

„Вила кад је дошла видела је да су сви људи добри и да нису зли. И да цео свет није био у опасности. Онда је једна девојчица дошла и трчала је и говорила тата. И видела је једну отровну ружу. Онда је вила дошла и посветила је да не буду сви зли као и ова друга вештица. Чича мича и готова прича.“

- И да, на крају иде песмица – рече Софија, на моје велико изненађење.

- И песмицу ћеш додати?

- Да! Овако иде:

„Вило, вило

Буди добра и не буди зла

Ко вештица.

Нећу, нећу, вило,

Бићу добра, бићу добра, хм, хм, хм.“

Аутор: Софија З.

 

- Је л` сад моја бајка дужа од твоје? – упита на крају, одмеравајући текст.

- Што питаш? Да ли би ти волела да је дужа? – надовезах се.

- Да! Твоја има 5 страна, а моја мора да буде дужа.

- Ако ти тако кажеш, онда нека и буде.

Затим ме погледа и додаде:

- Ти си мени јако чудна...

- Чудна?! – зачудих се њеној изјави. - Због чега, мила?

- Па, тужна си ми...

- Откуд сам тужна?! Видиш да сам радосна кад си ти овде.

- А кад мене нема?

- Е, онда јесам тужна!

- Онда ћу и сутра доћи да не будеш тужна! – додаде званично.

- Дивно! Већ се радујем. Дођи да те кума пољуби тако милу.

Ту се и поздрависмо и дружење за тај дан приведосмо крају. Сутрадан, као што је и обећала, дошла је да обрадује своју куму. И чим смо ушле, упита:

- Јеси ли показала моју бајку? Шта су рекли?

- Нисам још, али јесам причала о твојој бајци и сад чекају да је прочитају – одговорих.

- Добро. Али мораћемо још мало да додамо, да буде још дужа.

- Важи, љубави. А можемо и нову да напишемо или неку другу причу, не мора да буде само једна.

- Па може. А јеси ли написала овде моје име, испод бајке?

- Јесам, обавезно! Да се зна аутор.

- Аха!

И тако, у приповедачком тону, обојисмо нас две још један дан, који, чудна ли чуда, и даље траје, једнако се новим причама и бајковитошћу испуњујући. А како је Софија научила слова, и са својих шест година уме да прочита реч Последованије, надам се да ће нас ускоро и сама почети радовати својим аутограмима. Јер је тако нешто већ и наговестила. Наиме, баш јуче је питала кад ћу објавити ову њену бајку, да је она може поделити деци у храму.

Мило кумино злато.